У мени су се сукобљавале, као и увек, теоријска и сентиментална привлачност ка нереду и основна потреба за ред и мир.
Буњуел
Иван Петровић сопственој фотографској продукцији врло често приступа као архиви, при чему појединачне фотографије или фотографије из одређених серијала третира као материјал за даље реинтерпретације, реконтекстуализације и увод у нове наративне и значењске целине. Његове методе рада у оваквим поступцима јесу најпре селекција, као и накнадна ауто-кустоска наменска повезивања у оквиру различитих излагачких формата. Тако се и актуелна изложба Све је добро артикулише кроз постојеће фото-пројекте Документи и Ноћне променаде који својим сустицањем сучељавају не само два периода у његовом раду већ и два приступа – идејни и техничко-технолошки, као и различита тематска интересовања за окружења којима припада и којима се бави. Пројекат Документи конципиран као компилација фотографских радова из 12 серија које настају од 1997. до 2009. године, представља Петровићево континуирано пропитивање фотографије као сведочанства што у проницљивом уочавању и регистровању појава свакодневног живота у Србији доноси специфичан ауторски исказ о сложеностима наткриљујућих историјских збивања и транзиционих процеса кроз које је пролазилио или у којима се још увек налази наше друштво. Ноћне променаде, са друге стране, чини серија дигиталних фото-записа портретисаних људи током вечерњих излазака и шетњи корзоом, које уметник најпре бележи у родном Крушевцу. Његова интенција у овом случају јесте у почетној идеји да фокус стави на феномен „одевања“ и физичког изгледа портретисаних у групама и појединачно, а даље доводи до извођења различитих закључака о културним и супкултурним идентитетима у јавном простору. Реализоване као вишегодишње истраживање, Ноћне променаде добијају карактер својеврсне социо-антрополошке визуелне студије која у појавностима протагониста открива много више појединости о друштвеним динамикама и колективним понашањима, интерперсоналним релацијама и психологији групе, просторима манифестовања друштвености, духу и атмосфери заједнице у малим урбаним срединама.
Иако фотографије из два поменута пројекта повезане у заједничку целину Све је добро представљену у Галерији Артгет третирају људски лик у различитим контекстима, Иван Петровић их не посматра као портретне фотографије. Пре свега, он их дефинише као фотографије које у центар пажње стављају човека и „личну историју појединца насупрот званичне статистике“.
Одломак из текста Око портрета Мирослава Карића и Слађане Петровић Варагић
Иван Петровић (Крушевац, 1973) је дипломирао 2002. године на Одсеку за фотографију, на Академији уметности „Браћа Карић“ у Београду. Поред фотографије, која представља основну област његовог деловања, бави се и кратком формом документарног филма и видеом. Уметничка пракса Ивана Петровића проистиче из вишезначног истраживања фотографског медија и заснована је узајамним односима документаризма, апропријације и ревалоризације. Тематска интересовања усмерена су му ка питањима историје, наслеђа и дисконтинуитета, идентитета и личне историје појединца, као и позиције коју медиј фотографије заузима услед измењених културних, друштвено-политичких или техничко-технолошких парадигми. Кооснивач је и уредник Центра за фотографију (2011). Иницијатор је и уредник Фото-форума (2010–2011). Аутор је и приређивач књиге Фото-форум, разговори о фотографији (2016). Добитник је награде „Димитрије Башичевић Мангелос“ (2008).
Изложба Све је добро део је пројекта „Фотографски дијалози — савремена уметност и фотографско наслеђе“ који се у организацији Центра за фотографију реализује поводом јубилеја двестaгодишњице рођења Анастаса Јовановића.