МИХАИЛО ВАСИЉЕВИЋ Тoпографија Београда
Михаило Васиљевић је фотограф и уметник који ствара и користи фотографију. Његов посвећен и истраживачки приступ фотографском медију у смислу теорије и праксе резултира богатом уметничком продукцијом сачињеном од великог броја фотографских серија, као што су Транс. (2008–2016), Нови новац (2011–2016) и Топографија Београда (2011–2016). Његова уметничка пракса настаје у оквиру дугорочнијих опсервацијских пројеката који најчешће бивају посвећени критици одређених друштвених појава. Водећи се тезом да од свих уметничких медија фотографија има најдинамичнији однос неподударања са уметношћу, Васиљевић приступа употреби фотографије у чину констатовања стања ствари. Овај метод примењује као критички механизам према различитим појавама у ближем и ширем окружењу, али и као метод учитавања значењског наратива у свој уметнички израз.
На самом почетку шестогодишњег пројекта Топографија Београда (2011–2016), Михаило Васиљевић започиње своје истраживање на пољу архитектуре Београда, продукујући велики број фотографија које представљају његов савремени изглед. Из оваквог опсервацијског, а истовремено уметничког пројекта произилази констатација специфичне историје дисконтинуитета на пољу урбанизма и архитеткуре самог Београда, која одсликава друштвено-политички транзициони контекст.
Део текста Фотографије измењеног пејзажа
Слађане Петровић Варагић и Мирослава Карића
Михаило Васиљевић (Београд, 1981) основне студије фотографије завршио је на Академији уметности БК у Београду 2005. године. Мастер студије Теорије уметности завршио је на Универзитету уметности у Београду 2009 године. Излаже од 2000. године. Добитник је награде “Different Worlds” (2015) и двоструки финалиста Награде „Димитрије Башичевић Мангелос“ (2015, 2016). У периоду 2005–2016. радио је као предавач на неколико уметничких академија у Београду. Саоснивач је и уредник Центра за фотографију (2011).
Његове фотографије настају у оквиру дуготрајних пројеката посвећених критици друштвених феномена препознатих на разним нивоима и у оквиру различитих опсега. Утилитарна употреба фотографије најчешће је полазиште за његове радове у којима чин констатовања стања ствари користи као критички механизам. Евентуални смисао оваквог приступа зависи од перцепције суптилних разлика између фотографске репрезентације и стварности. Процеси историзације, урбанизације и транзиције, поред специфичности политичког, културног и породичног наслеђа, неке су од тематских окосница његових радова.