Галерија Артгет, Трге републике 5/I
Колективне праксе и фотографија у региону у оквиру пројекта Фотодокументи 2017
Изложба: Јака Бабник, Петер Раух, Матјаж Рушт & Роберт Марин, Фотосфера (Словенија), CHKRAP (Македонија), Belgrade Raw, Камерадес, Иза екрана, Ни Фото Колектив (Србија)
У савременој фотографији на територији бивше Југославије, у периоду након њеног распада, могу се наћи врло особене тактике колективизма, које често одражавају политичке, културне и економске поделе на овом подручју у последњих двадесет пет година. У данашње време уметници који користе објектив као средство изражавања обично не поштују успостављене принципе институционалне сарадње, развијене у огромним мрежама фото-кино клубова, толико колико реферишу на моделе одређених утицајних интердисциплинарних уметничких група као што су Exat 51 из Загреба (1950–1956) или FV112/15 из Љубљане (1981–1990); међутим, они су те моделе прилагодили специфичној друштвеној, културној и економској стварности новог доба, без обзира како је називамо – демократија или транзиција. Дакле, тактике су веома разнолике; неки уметници користе колективизам као modus operandi на нивоу пројекта где је свака сарадња пролазна и привремена јер се за сваки нови подухват бирају нови сарадници (Peter Rauch, Давор Коњикушић); неки уметници чине кохерентније групе које дугорочније, или чак стално, раде заједно (Марин и Рушт, Камерадес, Belgrade Raw, Ни Фото, Иза екрана); из неких група уметника и стваралаца постепено ће се развити институције чија је улога да омогуће узајамну подршку за стварање или да успоставе инфраструктуру за организовање јавних догађаја, едукативних и издавачких платформи или фестивала (Fotopub, Rostfrei Publishing, Орган Вида, Уред за фотографију, Центар за фотографију). На овај начин, у недостатку институционалног оквира, савремени фотографи са Западног Балкана чији радови настају и дистрибуирају се првенствено у уметничком контексту могу да делују живо и вибрантно, иако само на полупрофесионалном нивоу. Мултитаскинг, фрагментација интереса и дисконтинуитет уметничке продукције нису често нужно негативне појаве. Из текста Колективизам у савременој фотографији Михе Цолнера
Ликовна галерија, Кнез Михаилова 6
Ивана Кличковић
here… the moon
У фокусу интересовања. Иване Кличковић налази се процес стварања слика заснован на селекцији и семпловању културолошки и хронолошки удаљених визуелних предложака, попут јапанских естампи, цртежа старих позоришних кулиса и дигиталних слика са интернета, које уметница различитим технолошким поступцима сликања рекреира на платну као симултано преклапајуће бојене слојеве сведених сликовних фрагмената који формирају просторно плошне и значењски отворене, апстрактне и/или квази-репрезентацијске композиције великих димензија. Визуелне предлошке које третира као повод за настанак својих слика Ивана Кличковић не одабира искључиво на основу њихове културолошке или медијске специфичности, већ на основу формално-естетске фасцинације која је у највећој мери везана за имагинацијски потенцијал ових сликовних фрагмената, чиме потврђује атемпоралност као једну од главних карактеристика свог сликарског геста. Оваквим приступом сликарству Ивана Кличковић посредно, али прецизно коментарише вишесмерну и непрестану, често хаотичну циркулацију слика у нашој свакодневници у којој је све већ виђено и егзистира умрежено, превазилазећи самосталне или изоловане културне обрасце и друштвене феномене, истовремено проналазећи начин да организује сопствену структуру слике унутар које преузима и испитује могућности поменуте логике преклапања, мешања, флексибилности, сучељавања и симултаности мотива и стилова… (из текста А.Богдановић у каталогу изложбе)
Галерија Подроом, Трг републике 5
Владимир Миладиновић и Ибро Хасановић
цртежи, фотографијe, видео инсталације, документарни материјал
На изложби у галерији Подроом уметници се баве преиспитавњем појма прошлости.
Хасановић се својим суптилним амбивалентним радовима хвата у коштац са идејом стварања општих национлних митова и утицајем идеологија на конструисање колективних историја којима се појединци, било слободним избором или принудом, морају повинути. Приказивањем старих породичних филмова и фотографија, отргнутих од свог свог ширег контекста и значења, он позива гледаоца да употреби машту и сам интерпретира оно што се налази испред њега. Заузврат, овим отвара могућност за нову концептуализацију историје и сећања. Миладиновић на сличан начин помера границе наше имагинације. Својим цртежима у техници лавираног туша, са документарним фрагментима, бирократским списковима, листама, мапама, форензичким извештајима И сл., нуди нам критичку студију о томе како информација често исчезава у непрегледним просторима, које зовемо “архивима” који нестају у заборав. Својом техником открива и разоткрива већ постојећу информацију, али у другачијој естетској форми. Овај рад делује као сведочанство, али у исто време он креира простор у коме имамо могућност да замислимо прошлост које више нема. Заједно, Хасановић И Миладиновић позивају публику да сама закључи шта значи “чување” прошлости у садашњости и за будућност. Они нас такође наводе да размислимо како се могу заобићи замке великих наратива на чему инсистирају државе и друге институције моћи.” Стефани Јанг, Бостон, Масачусетс, САД