Биографије песника из Србије – Светски дан поезије 2018
ПЕСНИЦИ ИЗ СРБИЈЕ:
Ласло Блашковић (Нови Сад, 1966), песник, романописац, приповедач, есејиста. Објављене књиге песама: Гледаш (1986), Златно доба (1987), Црвене бригаде (1989), Ритам-машина (1991), Животи бацача коцке (1997), Јутарња даљина (2002), Жене писаца (2006), Прасвршетак (2016). Књига прича: Прича о малаксалости (2010). Књига поетске прозе: Имењак (1994). Књига есеја: Крај цитата (2007). Књига путописа: Гле! (2016). Романи: Свадбени марш (1997), Мртва природа са сатом (2000), Мадонин накит (2003), Адамова јабучица (2005), Турнир грбаваца (2007), Посмртна маска (2012), Разбрајалица (2014). Добитник награде „Друштва књижевника Војводине“ за књигу године, награде фонда „Борислав Пекић“, награде САНУ из фонда „Бранко Ћопић“, награде „Стеван Сремац“, награде „Љубомир П. Ненадовић“, као и песничких награда „Печат вароши сремскокарловачке“ и „Матићев шал“. Проза и поезија Ласла Блашковића превођена је на дванаест језика. Управник је Народне библиотеке Србије.
Фотографије учесника у високој резолуцији преузимите овде:
Download link
https://we.tl/WrC9qbKb8V
Душан Вејновић (Сомбор, 1981). Објавио је збирку песама Посебне потребе (2013), роман Јако и никоме (2014) и две збирке прича Тврдоглаве белине (2011) (награда „Ђура Ђуканов“) и Бочне гране еволуције (2017). За превод романа Амајлија Роберта Болања (2015) добио је награду „Радоје Татић“. Живи у Новом Саду.
Срђан Гагић (Нови Сад/Босански Нови, 1988). Завршио је основне и мастер студије Српске књижвности и језика са компаратистиком на Филолошком факултету у Београду, где је тренутно на докторским студијама. Објавио је збирке поезије Деца у излогу (2015) („Бранкова награда“) и Прелазно доба (2016). Приредио је панораму Меко ткиво: избор из нове поезије региона (Клуб А-302, Филозофски факултет, Загреб 2015). Поезија и кратка проза објављене су му у више часописа, портала и заједничких издања, а редовно објављује књижевну критику у часопису „Просвјета“. Песме су му превођене на румунски, енглески и руски језик. Члан је Српског књижевног друштва. Живи у Београду.
Ђорђе Ђорђевић (алијас Ђорђе Вић, Београд) рођен је у години када су снимљени филмови Житије Брајаново и Сав тај џез, за које каже да су битно утицали на његову визију стварности. По професији је англиста, а посебно се бавио проучавањем апсурда у књижевности. До сада је објавио две збирке песама, а од 2014, након сусрета са слем поезијом и „Поезином“, искључиво изводи песме уживо. Осим писањем бави се помало и савременим театром кроз учешће у низу радионица у организацији „Плавог позоришта“ из Београда које сматра кључним за формирање своје личности. Неки од узора су му: А. Арто, Ф.М. Достојевски, О. Вајлд, Х. Хесе, Д. Хармс, Ч. Буковски и други.
Дејан Илић (Травник, 1961). Од 1969. живи у Београду. Завршио је италијански језик и књижевност. Објавио је књиге поезије: Фигуре (1995), У боји без тона (1998), Лисабон (2001), Дувански пут (2003), Кварт (2005), Из викенда (2008), Линије бега – изабране песме 1995-2008 (2011), Катастар (2013) и Долина Плистос (2017). Бави се књижевним превођењем. Преводилац је низа савремених италијанских песника (Магрели, Фјори, Пустерла…), као и аутор антологије Тело и поглед. Нови италијански песници (2006). За своју поезију и превођење поезије добио је награде „Ђура Јакшић“, „Бранко Миљковић“, „Милош Н. Ђурић“ и „Меша Селимовић“.
Мирјана Фрау Коларски (Нови Сад, 1987). Дипломирала је на одсеку за Српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду. Пише поезију, прозу, књижевну критику и есеје. Лауреат је 32. „Фестивала младих песника“ у Зајечару 2016. Објавила је књигу песама Пуј, пике (2017). Добитник је неколико награда на фестивалима за кратку причу. Објављује у књижевној периодици и на веб порталима. Један је од оснивача и уредника „Међутим“ – онлајн часописа за њижевност, уметност и културу.
Томислав Маринковић ( Липолист код Шапца, 1949). Објавио је књиге песама: Двојник (1983), Извесно време (1985), Стихови (1991), Сумња у огледалу (1996), Школа трајања (2003), Свет на кожи (2007), Обичан живот (2011), Путовања кроз близине – изабране песме (2013), Невидљива места (2015), Издвојене тишине – изабране песме (2016), и књигу прича Путовање у ораховој љусци (2017). Добитник је више награда за поезију: „Бранко Миљковић“, „Награда за најбољу књигу на Сајму књига у Шапцу“, „Заплањски Орфеј“, „Мирослав Антић“, „Васко Попа“. За укупан песнички допринос добио је „Дисову награду“ (2016). Приредио је књигу Писац у врту (2016), најлепше приче и песме о биљкама и пријатељству. Песме су му превођене на енглески, руски, шпански, португалски, јапански, словеначки и македонски језик. Живи у Липолисту.
Наталија Марковић (Београд, 1977). Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду руски језик и књижевност. Објавила je збирке поезије: Мембрана огледала (1999) и Киберлабораторија (2007). Коауторка је зборника поезије и аутопоетика песникиња нове генерације песникиња Дискурзивна тела поезије (2004) која је настала као резултат рада песничко-теоријске школе при „Асоцијацији за женску иницијативу“ (Београд). Песме су јој преведене на пољски и мађарски. Заступљена је у антологијама Неболомство (2005), Поезија и последњи дани (2009), Из музеја шумова (2009). Свирала је у женском саставу „Charming Princess“.
Милан Мијатовић је оснивач и представник организације „Поезин“. Идејни творац „Slam studija“. О себи мисли као о песнику, поет менаџеру и слемеру. Објавио је неколико књига, али тај податак сматра небитним, јер га највише занимају наступи уживо и поезија која живи на сцени. Фанатички ради на мапирању слем извођача у Србији и региону.
Никола Оравец (Нови Сад, 1984). Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Новом Саду. Објављује поезију, критику и есеје у књижевној периодици и на интернету. Организатор је вечери поезије „Поетариум“ у Новом Саду, а ради и као и уредник блога за сатиру „Парадокс“. Добитник је прве награде на фестивалу поезије „Протест у култури 2013.“ који је организовао „Поезин“. Био је учесник Poetry Slam Championship 2014 у Малмеу, Шведска. Прву збирку поезије Коцке су бачене! (2015) објавио је у едицији „Првенац“, СКЦ Крагујевац. Поезију обично објављује на сајту www.bundolo.org.
Ана Ристовић (Београд, 1972). Дипломирала је српску књижевност и језик са општом књижевношћу на Филолошком факултету у Београду. Објавила је следеће песничке збирке: Сновидна вода (1994), Уже од песка (1997), Забава за доконе кћери (1999), Живот на разгледници (2003), Око нуле (2006), П.С. – изабране песме (2009), Метеорски отпад (2013), Нешто светли – изабране песме (2014), Чистина (2015). Добитница је награда за поезију: ,,Бранко Миљковић“, ,,Бранкова награда“, ,,Милица Стојадиновић Спркиња“, „Дисова награда“ за комплетан песнички опус (2014) као и немачке награде „Хуберт Бурдa“ за младу европску поезију, 2005. године. Њене песме су превођене на бројне језике (енглески, немачки, француски, шпански, пољски, чешки, словачки, словеначки, македноски, бугарски, арапски, фински ….) и заступљене су у више домаћих и страних антологија. Појединачне књиге њених изабраних песама су преведене на eнглески, немачки, словеначки, словачки, македонски и мађарски језик. Бави се и превођењем са словеначког језика са којег је до сада превела тридесетак књига савремене словеначке прозе и поезије. Живи и ради у Београду.
Горан Станковић (Ниш, 1958). Пише поезију, есеје, прозу, научно-популарне текстове и бави се уредничким и приређивачким радом. Био је дугогодишњи уредник књижевног часописа и издавачке куће „Градина“. Сада ради као главни уредник и „Нишком културном центру“. Објавио је књиге поезије: Лик и позадина (1984), Квантна механика (1987), Cyberpunk (1991), Претходна књига (1996), Terra incognita (1997), Четири доба (1999), Литаније (2008), Биће скоро пропаст света – изабране песме (2012), Лик ствари које долазе (2016). Књиге прозе: Hronike o Hloygeu (1991, коаутор), Terra marginalis (1997, коаутор), У трагању за златном липом (2000). За поезију је добио награде: „Просветину награду“ (1997), „Бранко Миљковић“ (2000) и „Печат вароши сремскокарловачке“ (2000). Члан је Српског ПЕН центра и „Српског књижевног друштва“.
Слободан Тишма (Стара Пазова, 1946). Студирао је књижевност у Новом Саду и Београду. У младости се бавио концептуалном уметношћу и рок музиком. Био је уредник у „Индексу“, „Пољима“ и на „Трибини младих“, као и дугогодишњи сарадник на ТВ Нови Сад у емисијама „Културни магазин“, „Видеопис“ и „Сазвежђе књига“. Објавио је књиге: Маринизми (1995), Врт као то (1997), Blues diary (2001), Пјесме (2005), Урвидек (2005) (награда „Стеван Сремац“), Quattro stagioni (2009) (награда „Биљана Јовановић“), Бернардијеве соба (2011) (НИН-ова награда за роман године). Члан је Српског ПЕН центра и Српског књижевног друштва. Живи у Новом Саду.
Витомирка Требовац (Нови Сад, 1980). Објавила је две књиге поезије: Плаво у боји (2011) и Све дрвеће, сва деца и сви бицикли у мени (2017). Заједно с Јеленом Анђеловски уредила је књигу поезије Ово није дом (2017). Ангажована је у књижари и издавачком центру у „Bulevar books“ Новом Саду.
