УМЕЋЕ ПОСМАТРАЊА Млади српски фотографи по избору Клавдија Слубана

Покушај представљања панораме савремене српске фотографије кроз радове дванаест младих фотографа био би исто толико претенциозан колико и непотпун. Томе треба, у мом случају, додати и фактор осећања. Субјективни приступ овом избору је на тај начин у потпуности потврђен. Већ тридесет година сам интимно везан за Србију коју редовно посећујем у оквиру разних уметничких пројеката: изложби, публикација, радионица у поправним домовима у Ваљеву и Крушевцу … Овога пута, идеја је била да се окупи група младих српских фотографа око стручне радионице, а потом с њима настави рад на даљину у трајању од годину дана.

Стручност и добро познавање локалне уметничке сцене од стране Весне Даниловић, програмске уреднице Културног центра Београда, као и њена племенитост и посвећеност уметности и уметницима, омогућили су окупљање, пре него селекцију младих фотографа. Позив је упућен младим људима који имају заједничку тачку: изабрали су да се у потпуности посвете фотографији. Након проучавања њихових претходних радова и актуелних пројеката, иницијална радионица омогућила је одабир теме и почетак рада на две изложбе: једној у Културном центру Београду, другој у Француском институту, све то у оквиру Београдског месеца фотографије, чији је оснивач и директор Давид Пужадо.

Настали радови су разноврсни, баве се различитим питањима и сваки носи сопствену естетику. Из радова произилази упечатљива и снажна потреба за причањем. Да не кажем бес. Бес није насиље. Реч је о младим људима образованог погледа међу којима чак и они који нису завршили уметничке факултете помно прате савремено уметничко стваралаштво. Они имају свест о томе где припадају, о својим коренима и свету у коме живе. Упркос томе, не исказују потребу за јадиковањем, побуном или објављивањем својих ставова. Напротив. Избор медија који користе одабран је из врло прецизног разлога: неговање личног израза, развој визуелног идентитета ради објашњавања свог интимног односа према свету.

Тај свет се делимично разликује од других светова због недавних историјских догађања, делимично због репера који су још мање јасни него у другим световима, као и због чињенице да је свакодневница тежа за оне који су одабрали да за живот зарађују бавећи се уметношћу.

Поменуте преокупације извиру из њихових дела.

Свако од њих се изражава на један од два поступка: упирањем објектива ка себи или ка спољашњем свету. У првом случају, ако је приступ интроспективан, увек сеже даље од сопственог пупка. Брига због нестанка породичне куће, сцене из свакодневице младих људи који пију, друже се, џабалебаре, бриге једне девојке… док је спољашњи свет суочен са сопственим демонима. Фудбалски фанатизам сугерисан је суптилно, из офсајда. Бескућнику је враћено достојанство када га фотограф посећује у напуштеном вагону у коме живи, и постаје његов пријатељ. Данашње избеглице виђене издалека, силуете су без лица које фотограф редовно посећује у скровишту између две границе.

И када се укаже прилика да се посматрачево око одмори гледајући у мирни, готово импреисонистички пејзаж, изблиза ће бити суочено са мање или више видљивим флекама и подеротинама. Чак иако су те аномалије остварене путем манипулације, то јест малтретирања филма, резултат је израњављени предео. Откуд те ране, ко их је направио, коме? Нема објашњења. Аутор није одабрао стигматизацију, већ приказује оно што види. Не суди.

Из толико субјективности се рађа многоструки визуелни израз који обухвата разнолика поља савремене фотографије. Разноликост открива многобројна лица, да не кажем комплексност, данашње Србије. Ради се о погледу младих фотографа који се брину за свет у коме живе.

А шта кад би савремена српска фотографија била налик радовима Милене Арсенић, Бошка Ђорђевића, Теодоре Ивков, Маријане Јанковић, Милутина Марковића, Маје Медић, Матеја Миленковића, Милована Миленковића, Анђеле Петровски, Емилије Поповић, Иване Тешић, Јелене Жигић?

Клавдиј Слубан

Биографије фотографа можете погледати овде.

….

French version

LA JEUNE PHOTOGRAPHIE SERBE PAR KLAVDIJ SLUBAN

Donner un panorama de la photographie serbe contemporaine a travers le travail de douze jeunes photographes serait aussi presomptueux que lacunaire. A quoi s’ajoute dans mon cas le facteur affectif. Ainsi l’approche subjective est-elle assumee.

Intimement lie a la Serbie depuis plus de trente ans, j’y retourne egalement depuis plus de vingt ans pour divers projets artistiques : expositions, publications, ateliers dans les prisons pour jeunes adolescents a Valjevo et Kruševac… Cette fois-ci l’idee etait de reunir un groupe de jeunes photographes serbes autour d’un atelier dans un premier temps, puis d’un travail mene par chacun une annee durant, avec un suivi a distance.

La connaissance de Vesna Danilović, directrice du Centre Culturel de Belgrade, de la scene artistique locale, sa generosite et son devouement pour l’art et les artistes, ont permis d’aboutir a ce choix. Il s’agissait de regrouper plus que de selectionner, des jeunes gens avec cet unique point commun : etre pleinement engages dans la pratique de la photographie. Au vu de leurs travaux precedents et de leurs projets en cours, ce premier workshop a permis de definir le theme a approfondir et mener a bien pour les deux expositions presentes au Centre Culturel de Belgrade et a l’Institut francais de Serbie dans le cadre du Belgrade Photo Month, cree et dirige par David Pujado.

Il en sort des travaux divers, aux questionnements varies, aux preoccupations diverses.

Ce qui est flagrant, c’est la soif de raconter. Pour ne pas dire la rage. Rage ne veut pas dire violence.

Il s’agit bien de jeunes gens a l’oeil eduque, qui, lorsqu’ils n’ont pas fait des etudes dans le domaine des arts, n’en sont pas moins au courant de la creation artistique contemporaine. Avec cette conscience profonde de leur appartenance, de leurs racines, du monde dans lequel ils vivent. Une fois de plus, aucune revendication, demonstration ou proclamation. Bien au contraire. Le choix du medium a ete fait pour cette raison precise : affiner une ecriture personnelle, elaborer une identite visuelle propre pour raconter son rapport intime au monde.

Ce monde qui se differencie d’autres mondes de part son histoire recente, de par les reperes qui sont encore plus flous que dans d’autres mondes, de par cette vie au jour le jour encore plus difficile encore lorsqu’on a choisi l’art pour gagner son pain quotidien.

Ces preoccupations suintent des travaux presents. Chacun s’exprime essentiellement par le biais de deux modes operatoires: diriger l’objectif vers soi ou bien vers le monde exterieur. Dans le premier cas, si l’approche est introspective, elle n’est jamais nombriliste. Souci de la disparition de la maison familiale, scenes de la vie quotidienne de jeunes gens qui boivent, s’amusent, glandouillent, mal-etre d’une jeune femme…pendant que le monde exterieur est confronte a ses propres demons. Le fanatisme footbalistique est subtilement suggere en creux, l’action est hors-champ. Le SDF retrouve toute sa dignite par le biais du photographe engage qui retourne regulierement visiter cet homme vivant dans un wagon abandonne et devenu son ami. Les refugies d’aujourd’hui viennent de bien loin, silhouettes sans visage que le photographe vient visiter regulierement dans leur refuge de fortune, dans cette halte entre deux frontieres. Et lorsque le spectateur aurait pu se reposer dans un paysage apaisant, quasi impressionniste, en y regardant de plus pres, il s’avere que ce paysage est recouvert de taches ou bien de dechirures plus ou moins visibles. Meme si techniquement ces verrues ont ete obtenues en manipulant et pour ainsi dire en maltraitant le film, il en nait un paysage strie de cicatrices. D’ou viennent-elles, de quelles blessures, faites par qui, a qui ? Aucune explication. L’auteur ne choisit pas la stigmatisation, il donne a voir ce qu’il ressent. Sans juger.

Avec toute cette abondance de subjectivite, il en nait pourtant une expression visuelle plurielle embrassant les divers champs de la photographie contemporaine. Cette diversite donne a voir les multiples facettes, pour ne pas dire la complexite, de la Serbie d’aujourd’hui. Cette vision est donnee par des jeunes photographes serbes qui se soucient du monde dans lequel ils vivent.

Et si la photographie contemporaine serbe etait a l’image des travaux de Milena Arsenić, Boško Đorđević, Teodora Ivkov, Marijana Janković, Milutin Marković, Maja Medić, Matej Milenković, Milovan Milenković, Anđela Petrovski, Emilija Popović, Ivana Tešić, Jelena Žigić?

Klavdij Sluban

….

English version

Young Serbian Photographers at Klavdij Sluban’s choice

An attempt to present a panorama of contemporary Serbian photography through the work of twelve young photographers would be both pretentious and incomplete. If you add the emotional factor, which is necessary in my case, a subjective approach to this choice is fully confirmed. For thirty years, I have been intimately connected to Serbia, which I regularly visit within various art projects: exhibitions, publications, workshops in correctional homes in Valjevo and Kruševac… This time, the idea was to gather a group of young Serbian photographers around a professional workshop, and then to continue through distance work for a year.

Thanks to the expertise and extensive knowledge of the local art scene by Vesna Danilović, programmes manager at the Cultural Centre of Belgrade, and her nobility and dedication to art and artists, it was possible to gather rather than select young photographers. The invitation was addressed to young people with a common point: they have chosen to fully devote themselves to photography. After looking into their previous works and current projects, the initial workshop enabled the selection of the theme and the beginning of work on two exhibitions: one at the Cultural Centre of Belgrade, the other at the French Institute, all within the Belgrade Month of Photography, whose founder and director is David Pujadó.

The produced works are diverse, they cover different issues and each carries its own aesthetics. The works show a striking and powerful need for story-telling. Not to say anger. Anger is not violence. These are young people with an educated eye and even those who have not finished art faculties closely follow the contemporary art scene. They have the awareness of where they belong, of their roots and the world they live in. Nevertheless, they do not show the need for lamentation, rebellion or having their views published. On the contrary. The media they use are chosen for a very precise reason: to foster their personal expression, develop a visual identity in order to explain their intimate relationship to the world.

This world is somewhat different from other worlds due to recent historical events, partly because the benchmarks are even less clear than in other worlds, and due to the fact that everyday life is harder for those who choose to earn a living by doing art.

These preoccupations spring out from their works.

Each of them expresses themselves in one of the two methods: by pointing the objective towards themselves or towards the outside world. In the first case, if the approach is introspective, it always goes beyond their own navel. Worrying about the disappearance of the family house, a scene from the everyday life of young people who drink, hang around together, fool away their time, the worries of a girl… while the outside world is confronted with its own demons. Football fanaticism is suggested subtly, from offside. Dignity is restored to a homeless when a photographer visits him in the abandoned carriage he lives in, and becomes his friend. Today’s refugees seen from afar are faceless silhouettes that a photographer visits regularly in a shelter between the two borders.

And when the opportunity arises for the observer’s eye to rest, looking at a quiet, almost impressionist landscape, it will be faced, at close range, with more or less visible stains and cracks. Even though these anomalies have been achieved through manipulation, that is, maltreating of the film, the result is a landscape covered with wounds. Where have those wounds come from, who has made them, to whom? No explanation. The author does not choose stigmatization, but shows what he sees. He does not judge.

So much subjectivity gives rise to a multiple visual expression which encompasses the diverse fields of contemporary photography. Diversity reveals the many faces, not to say the complexity of today’s Serbia. It’s about the view of young photographers who take care of the world they live in.

And what if contemporary Serbian photography resembled the works of Milena Arsenić, Boško Đorđević, Teodora Ivkov, Marijana Janković, Milutin Marković, Maja Medić, Matej Milenković, Milovan Milenković, Anđela Petrovski, Emilija Popović, Ivana Tešić, Jelena Žigić?

Klavdij Sluban