УМЕЋЕ ПОСМАТРАЊА / О радовима и фотографима

О радовима и фотографимa

МИЛЕНА АРСЕНИЋ

Ми

Серија фотографија представља период у животу кад ниси још скроз одрастао, а не можеш се називати ни тинејџером. Када осетиш прве трзаје самосталности, али ниси још спреман да престанеш да блејиш у парку. Пријатељи су ми увек били инспирација, а уједно и покретачка енергија да истражујем нашу реалност, јер кроз њих, у ствари, видим себе. Кроз овај пројекат сам добила прилику да овековечим моменат свог одрастања истим оним аналогним фото-апаратима којима је забележено моје детињство. Након 15-20 година, они су поново оживели, да би ме подсетили да не заборавимо да будемо одважни и шашави, и да не престанемо да трагамо.

Милена Арсенић је рођена у Београду 1993 године. Кроз објектив апарата одмалена бележи своју околину и промене у њој. Најсигурније се осећа у сфери документарне фотографије, посебно наглашава мотивима света заједничког одрастања са пријатељима. Ситуирана у природним амбијентима, своје идеје проналази како у пределима урбане свакодневице тако и кроз узбудљива искуства и путовања. Од 2016. је имала једну самосталну и две заједничке изложбе. Завршила је продукцију на Факултету драмских уметности, а тренутно је на мастер студијама фотографије на Факултету примењених уметности у Београду.

БОШКО ЂОРЂЕВИЋ

П

П је портрет. Настао је као део мање целине унутар серије фотографија Вагон звани Дом, о групи људи која је свој привремени дом пронашла у једном од старих железничких вагона на пругама Београда. Фотографије представљају серију двоструко експонираних експозиција студијских портрета субјекта и онога што је у последњим годинама обликовало његово окружење.
П је о пријатељу. О деловима приче које сам упознао, и онима које сам желео да пронађе поново.

Породични албум
Серија фотографија у настајању, замишљена као нит која повезује неколико генерација, како међусобно тако и са просторима и пејзажима који их обједињују, и заједно са њима евоцирају сећања и снове једне породице.

Бошко Ђорђевић је рођен 1988. године у Бору, где је завршио основно и средње образовање. Дипломирао је на Dепартману за eнглески језик и књижевност Филозофског факултета у Нишу 2012. године. Тренутно је апсолвент на Катедри камере Факултета драмских уметности у Београду. Излагао је на групним фотографским и мултимедијалним изложбама у галерији Културног центра Београда, Музеју савремене уметности у Новом Саду, музеју Лапидарио у Новиграду, Научном центру Онтарио у Торонту, и другим.

ТЕОДОРА ИВКОВ

Шлаг на торти

Све је почело као мој први посао позне јесени 2011. године, друг ме је замолио да уместо њега фотографишем једну прославу осамнаестог рођендана, пристала сам без много наговарања и први пут присуствовала једном догађају такве врсте. Дошла сам на рођендан, преда мном је била велика загушљива просторија замагљених прозора прекривених сатенским завесама до пода, а грчки мелос и мирис купус салате су ме опили још на вратима. Слављеница у малој црвеној хаљини је пришла да се упознамо, пожелела сам јој све најлепше и извадила камеру.

Теодора Ивков (1994) је дипломирала на Kатедри за фотографију Академије уметности у Новом Саду 2017. године. Активно учествује на самосталним и групним изложбама, а добитница је и неколико награда. У свом досадашњем раду бави се истраживањем колективног идентитета кроз документарну фотографију. Поред фотографије, њено стваралаштво чини и рад на графичком дизајну и илустрацији. Живи и ради у Новом Саду.

МАРИЈАНА ЈАНКОВИЋ

Аура ауре

Акт, али не нужно, више тело које представља стање ума. Огољавањем тела, ауторка огољава личност особе, чије лице не морамо видети да бисмо је посматрали као индивидуу. Тело је оно које манифестује унутрашње стање личности. Негирањем простора и хладним колоритом бива наглашеније. Овде је тело аура њене ауре.

Аутопортрет

Реч је о серији аутопортрета које још интимнијим чини простор у ком су настали. Стара планинска кућа је дом у ком су живеле три генерације, почевши од мајке, и у коме је ауторка проводила велики део свог детињства. Одабиром просторија и предмета, она покушава да се врати сећањима и сачува их, сматрајући да ће то најискреније приказати фотографијом.

Маријана Јанковић је 2017. године дипломирала на Факултету примењених уметности у Београду и исте године уписала мастер студије фотографије. Током основних студија истраживала је и медиј графике, што је утицало на њен рад и естетику у пољу фотографије. Излагала је на двадесет групних изложби у земљи и у у Лођу, Тријенале мале графике (2017), као и Њујорку, Rochester Contemporary Art Center, 6×6 (2016). Добитница је награде из Фонда „ Бета и Риста Вукановић” , похвале на XVIII Бијеналу студентске графике (2016) и откупне награде Министарства културе на изложби Мала графика у Графичком колективу (2016).

МИЛУТИН МАРКОВИЋ

Последњи Стронгхолд

Шид на северу Србије је последњи град пре хрватске границе, где избеглице које покушавају да стигну до ЕУ застају на свом путу.У напуштеној фабрици Графосрем проводе време у привременом склоништу, где спавају, кувају и чекају да их шверцери одведу даље. Због честог и понекад насилног враћања из Хрватске, фабрика је у последњих неколико месеци била веома прометно место. Поред фабрике, многи од њих спавају у „Џунгли“ (поља и грмље у том подручју).

Милутин Марковић (р.1998) је документарни фотограф који је рођен, живи и ради у Београду, Србија. Током 2016. године, Милутин је покривао најзначајније догађаје у Србији радећи као фоторепортер за локалне дневне новине и националну новинску агенцију. Крајем 2016. године Марковић се највише бавио документовањем живота избеглица на балканској рути, где је радио на свом пројекту о мигрантима у складиштима у Београду. Отада је Милутин учествовао у раду бројних радионица укључујући радионицу Клавдија Слубана, Агенцију 7 у Сарајеву са Геријем Најтом и Роном Хавивом и мастер-класом Noor-Никон са Пепом Бонетом и Кадиром ван Лохуизеном.

МАЈА МЕДИЋ

Софија

Привилегија је кад вам пријатељи дозволе да их фотографишете у свакодневним ситуацијама, а после неког времена заправо и престану да примећују или реагују на апарат – што значајно доприноси читавом подухвату. Ово није био план, нити су фотографије прављене наменски, већ су настајале спонтано, током 25 година, као део дружења, међусобне размене, а понајвише као резултат поверења.

Маја Медић је рођена 1979. у Београду. Дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду и завршила постдипломске студије за уметност, медије и дизајн Transmedia у Бриселу. Члан УЛУПУДС-а. Иза себе има дванаест самосталних изложби. Учествовала на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству, боравила у резиденцијама у Јордану, Египту и Француској. Ради као фотограф на филму, филмским фестивалима и радионицама. Приређивач је фотографске монографије о Александру Долгију (2015), монографије Национална класа: играни филмови Горана Марковића (2016), књиге 40 Година серије Грлом у јагоде (2016), са Стефаном Арсенијевићем, и технички је уредник књиге Водич кроз српски филм (2018).

МАТЕЈ МИЛЕНКОВИЋ

TOWARDS THE UNCERTAIN AND THE VAST

Inspired by „Magnetic Horror“ by Charles Baudelaire

„Beneath this sky, so livid and strange,

Tormented like thy destiny,

What thoughts within thy spirit range

Themselves?—O libertine reply.“

—With vain desires, for ever torn

Towards the uncertain, and the vast,

And yet, like Ovid—I’ll not mourn—

Who from his Roman Heaven was cast.

O heavens, turbulent as the streams,

In you I mirror forth my pride!

Your clouds, which clad in mourning, glide,

Are the hearses of my dreams,

And in your illusion lies the hell,

Where in my heart delights to dwell.

Матеј Миленковић је рођен 1996. у Београду. Студент је Академије уметности у Београду на Одсеку за камеру и фотографију. Завршио је курс фотографије у Фото Заводу 9 у класи директора фотографије Немање Јованова, као и у радионицу Клавдија Слубана. До сада је излагао у оквиру колективне изложбе студената Академије уметности, у Француском институту у Београду и објављивао радове у енглеском часопису 19xx magazine.

МИЛОВАН МИЛЕНКОВИЋ

 Суперлига

У ери глобализације и комерцијализације, фудбал постаје бизнис који се непрестано модернизује, а његов утицај на економију расте. Поред самог надметања, низ друштвених појава које су настале као директна или индиректна последица фудбалске игре, чине срж механизма њене популарности. У Србији се након распада СФРЈ фудбалски успеси углавном везују за каријере играча и тренера потеклих са ових простора, док за домаћи фудбал не постоји посебно интересовање. Након последњег  разграничења настаје данашња Суперлига Србије – највиши ранг такмичења професионалних фудбалера, сачињена углавном од клубова који су некада попуњавали ниже лиге.

Милован Миленковић је рођен 1984. године у Београду где живи, ради и прати фудбал. Протеклих десетак година ради у медијима за чије потребе фотографише догађаје и свакодневни живот у Србији, док је последњих неколико година на позицији уредника фотографије недељника Време. Документарна фотографија и дугорочно приступање друштвеним темама главни су фокус његовог рада. Члан је два фотографска колектива, Belgrade Raw и Камерадес.

АНЂЕЛА ПЕТРОВСКИ

Деда Милан

Када сам почела да фотографишем деду, инспирација је била време и моје питање да ли узбудљив и леп живот човек може да осети и кад остари? Да ли га успомене чине тужним зато што су неке ствари готове или срећним зато што је имао прилике да искуси живот у сваком лепом и ружном смислу? Разлог тог преиспитивања је била његова осетљивост на сваку тему прошлости, као и осетљивост на породицу и унуке, нас, кад год нас види. Плашила сам се да је тузан, али је истина била да некад тужан, некад срећан. Њему се ствари дешавају и сада, када је окружен нама који њега чувамо, као што он чува своје успомене и путеве којима је дошао до овога данас. Почетак серије су заправо моје последње фотографије њега, увек и поред болести вољног да га ја фотографишем. Недуго после тога је преминуо.

Анђела Петровски, рођена у Београду, Србија, где је завршила Школу за дизајн и дипломирала на Одсеку за фотографију Факултета примењених уметности. Бави се и аналогном и дигиталном фотографијом, а свој ради и искуство углавном посвећује документарној фотографији. Учествовала је на бројним фотографским и ликовним радионицама и колективним изложбама, а њене самосталне изложбе су: Адет (2015), Нови објектив (2015), На кафи“(2016, 2017).

ЕМИЛИЈА ПОПОВИЋ

 Trapped

Trapped је назив серије аналогних фотографија која одсликава личну причу. На раскршћу између онога што је иза нас и онога што тек следи, много се пута нађемо заробљени водећи једну од највећих борби, а то је она са самима собом.

Емилија Поповић (26), студенткиња Академије уметности у Београду, катедра фотографија и камера. Изглагала је на Изложби радова студената фотографије и камере у Кући Краља Петра и изложби са радионице Клавдија Слубана у Француском институту (2017).

ИВАНА ТЕШИЋ

Троугао

Елемент природе доживљен је као контемплативни простор саживљавања са просторима перцепције наше субјективне свести, која тежи да се удаљи од понекад банализованог урбаног постојања. Рефлексија огледала оличена у самом троуглу упућује на парадокс осећања самоће и изолованости истовремено схваћене као пореба за самоспознајом. Троугао као једна од идеалних геометријских форми у средини аутентичне и нетакнуте природе упућује на опозицију нашег реалног постојања у опипљивом, материјалном свету према просторима перцептивних менталних конструкција. Тежња ка апстракцији и метафизици оличена у појмовном мишљењу својственом човеку не мора нужно бити издигнута изнад идеала живота у складу са природним као изворним, већ се са њим прожима. Трочлана структура, поред ова два аспекта људског постојања употпуњена је присуством самог човека као трећим чланом. Човек својим опажањем и деловањем посредује у спајању и конституисању целине.

Ивана Тешић рођена је 1992. у Београду. Завршила мастер студије на Факултету примењених уметности (одсек фотографија) у Београду 2017. године. Учествовала на бројним колективним изложбама.

ЈЕЛЕНА ЖИГИЋ

Ко је Јелена Жигић?

Цео живот одрастамо под једним именом и презименом, док наједном не схватимо да постоји особа која одраста са истим идентитетом. Још у школској клупи две потпуно различите особе одазивале су се на исти позив, градиле потпуно различиту каријеру и водиле рачуна о сопственом угледу. Какав је осећај упознати другу себе? Колико питања постављамо себи гледајуци другу себе? Шта чини наш идентитет – име и презиме или оно што смо ми унутар себе? Или можда оба?

Јелена Жигић је рођена у Панчеву 1993. Још у основној школи почиње креативно да се изражава и осваја прве награде. До поласка у средњу школу црта, али само хобија ради. Са жељом да једног дана буде стрип цртач, уписује Факултет примењених уметности у Београду на модулу Графика књиге. Тамо се упознаје са предметом Фотографија код професора Александра Келића и у трећој години одлучује да пређе на истоимени смер. У међувремену постаје сарадница Радио Београда и та јој сарадња помаже у креативном изражавању. Учествује на многим радионицама и изложбама. По завршетку основних студија уписује мастер фотографије, завршава га и одлази на кратко у Кину. Тренутно живи и ради у Београду.