Галерија Артгет – 17. година
Трг републике 5/I
Отварање: четвртак, 10. мај у 19.00
10. 5 – 31. 5.2018.
1НА 1
Кустоси : Уметници
Иван Манојловић : Никола Радић Луцати
Јелена Матић : Ива Контић и Маја Максимовић
Андреа Палашти : Слободан Шушњевић
Ана Панић : Андреј Ђерковић
Слађана Петровић Варагић : Стефана Савић
У основи овог кустоског процеса је игра. Као и свака игра тако и ова има своја правила и
ограничења. Поштовање правила игри даје структуру, али омогућава и њихово кршење. Правила ове игре су доста једноставна: један кустос, један уметник и један зид. Ово формално правило прати и једно тематско – изабрани уметник односно њен или његов рад треба да се ослања, илуструје, покреће неки од актуелних друштвених проблема. Изложба-игра
полази од претпоставке да се у данашњем свету револуције спроводе свакодневно – политички, друштвено и технолошки и да се процесима дигиталне продукције, апропријације, приказивања и дистрибуције слике истовремено бележе и изазивају друштвене промене. Друштвене и политичке трансформације које су се догодиле у последњих неколико година не би биле могуће без те револуције која је захватила фотографску слику.
Из уводног текста Ивана Манојловића
….
Никола Радић Луцати, Кохабитација, 2018.
Stitched Panorama
Јан Асман, творац теорије културне меморије, писао је да „прошлост настаје тек када се успостави однос према њој“, иако на први поглед може деловати да она настаје самим протоком довољне количине времена. Трауматични догађај какав је II светски рат дубоко се усеца у сећање појединца и целог друштва, а однос заједнице према догађајима одређује начин памћења и комеморисања таквих догађаја. Историја и сећање се не подударају и врло често су супротни једно другом. Кроз комеморативне праксе и однос према местима сећања доминантна политичка елита у друштву манипулише и самом историјом.
Никола Радић Луцати у раду Кохабитација наставља своја визуелна и архивска истраживања која за тему имају системско „заборављање“, негацију а затим и ревизију историјских чињеница”. Фотографишући рекламни пано (билборд) испред простора на коме се од августа до децембра 1941. налазио логор смрти за Јевреје и Роме „Топовске шупе“, Радић Луцати указује на можда последњу фазу у актуелној политици памћења – апропријацију и приватизацију. Уместо музејско-меморијалног места ускоро ћемо имати тржни центар.
Иван Манојловић
Никола Радић Луцати је уметник који непрекидно излаже од 1994. године. Завршио је Академију уметности у Јерусалиму и фотографију на уметничким школама Камера Обскура и Калишер у Тел Авиву. Истражује на раскршћу историје, људских права и културе кроз призму фотографије, текста и инсталације. Његов рецентни рад посвећен је историји Холокауста и политикама сећања – њиховој интепретацији и репрезентцији.
http://www.nikolaradiclucati.com/
…..
Ива Контић, Маја Максимовић, She Under the Plumtree, 2018.
Турбо-фолк музика, једна од многобројних аномалија нашег друштва последње деценије XX века, наставља да постоји и данас. „Усавршавајући“ свој кич и примитивизам кроз ТВ-ријалитије и разна музичка такмичења и параде трансформисао се у мејнстрим жанр поп-фолк. Кроз фотографије, видео рад и књигу, пројекат Иве Контић и Маје Максимовић She Under the Plumtree испитује презентацију, перцепцију и улогу жене као објекта у спотовима и песмама актуелних певача и певачица поп-фолка. Урађене у сарадњи са фотографима Иваном Модрлановић и Игором Андрићем, фотографије представљају илустрацију песама појединих извођача. Постављајући себе у одређена окружења, шминком, провокатним позама, гардеробом, додацима, наглашавањем атрибута женске сексуалности, речју кич стајлингом, уметнице нам се кроз фотографије и видео рад парадоксалним, готово ироничним ситуација, приказују као певачице ове врсте музике. За разлику од фотографија и видео рада, књига представља збирку текстова популарних поп-фолк песама. Разматрањем приказивања и улоге жене у данашњем друштву, рад Иве Контић и Маје Максимовић уједно и управо због веома упечатљиво изрежираних сцена код посматрача производи на неки начин ефекат збуњености јер он није сигуран да ли су у питању стварне или изрежиране сцене.
мр Јелена Матић,
историчарка уметности
Ива Контић (Београд, 1982) дипломирала на Академији лепих уметности Брера у Милану. Завршила је мастер студије на Голдсмит колеџу у Лондону, а докторске студије на Универзитету уметности у Београду. www.ivakontic.com
Маја Максимовић (Београд, 1990) завршила дипломске и мастер студије графичког дизајна на Факултету примењених уметности у Београду. Сарадница је Културног центра Београда, а са дизајнерком Јеленом Лугоњом је основала студио БрукаНотес. www.brukanotes.com
….
Слободан Шушњевић, Препродаја привременог поседа, 2018.
Дневник је најстарија новинско-издавачка кућа у Војводини. Као информативно-политички дневни лист, покренут је илегално за време Другог светског рата 1942. године под именом Слободна Војводина. Од 1. јануара 1953. излази под именом Дневник, и представљао је најважнији извор информација у Војводини, као и важно средство за креирање јавног мњења. Данас, након 76 година, штампарија је затворена, док се празни пословни простори у згради Дневника издају трећим лицима.
Слободан Шушњевић, иако званични фоторепортер Дневника, одбацује репрезентацијску улогу репортажне фотографије, те иступа са неисправним и оштећеним рекламним light box-овима нађеним на зиду прилазног ходника у штампарију. Избледеле и фрагментарне фотографије указују на главну управну зграду и штампарију Дневника, антиципирајући тако на симболички начин будућа дешавања и околности. „Позајмљени“ артефакти Слободана Шушњевића функционишу попут (форензичких) материјалних доказа – индекса, онога што лежи скривено унутар затворених врата Дневника. Његова стратегијска апропријација конкретно илуструје проблем политичких и економских притисака, недостатка новинарских слобода, сумњивих приватизација али и неизвесне судбине „локалних медија“.
Андреа Палашти
Слободан Шушњевић (1965), завршио Педагошку акдемију, запослен као фоторепортер. Уплитао се у организовање новосадске бициклистичке Критичне масе, сваког 6. априла обележава страдање Народне библиотеке, постављајући полицу са књигама у јавне говорнице, премешта фрактале свакодневнице и верује у задругарство, свеобухватно поједностављивање живота и спасење кроз стваралаштво.
Члан Асоцијације фоторепортера Војводине и неформалне групе ECCE PILAT.
….
Андреј Ђерковић, Need Different, 2015.
Рад Need Different Андреја Ђерковића проблематизује тему глобализације и конзумеризма кроз две фотографије које приказују два реда. Оба реда су фотографисана из истог угла али представљају два поретка, спајајући тако два различита периода уметниковог живота.
Конфронтирајући фотографију реда за воду у разрушеној Добрињи, кварту унутар опкољеног Сарајева из 1993. године и реда испред Apple Store у Женеви двадесет година касније, аутор сугерише дихотомију реда у нереду ратног окружења и нереда у реду карактеристичног за Швајцарску, чиме разбија клишее. Једна друга дихотомија је суштина овог рада, а то је што су на ове две фотографије супротстављени грађани и потрошачи. На првој видимо људе који мирно чекају да би задовољили насушну потребу – потребу за водом, док на другој видимо људе нестрпљиве да задовоље пуку жељу да купе најновији модел најпродаванијег телефона на свету, који се из жеље претворио у псеудопотребу. Многи верују да је морају задовољити по сваку цену и у што краћем времену због чега се и гурају у реду да што пре дођу до предмета жудње који више нема употребну колико означитељску вредност и идентитетско-репрезентативни и идентификацијски значај – јер смо оно што купујемо, како нам то маркетиншке пропагандне машинерије сугеришу.
Натпис Need Different као централни део триптиха исписан препознатљивим фонтом фирме Apple, критички пропитује познати слоган “Think Different” Apple-ове кампање из 1997. године, постављајући круцијално питање да ли су сцене попут оне са прве фотографије неопходне за опстанак потрошачке културе репрезентоване сценом са друге фотографије, која је у основи либералног капитализма, а тако и неодрживог економског развоја.
Ана Панић,
кустоскиња – историчарка уметности
Андреј Ђерковић (Сарајево, 1971) је уметник и фотограф. Завршио је Школу примијењених умјетности у Сарајеву. Редовно излаже од 1994. године на самосталним и групним изложбама, и радови му се налазе у бројним колекцијама широм света. Ради фотографске портрете познатих личности, сарађује са компанијама Benetton и Swatch. Један је од оснивача Колекције ARS AEVI Музеја сувремене умјетности Сарајево. Живи у Женеви и Сарајеву.
Стефана Савић, My Sky Is Your Sky, 2018.
У мигрантској кризи 21. века фотографија је показала дуалност свога утицаја. С једне стране она је моћно сведочанство о ужасу рата, тражењу сигурности и правде, док се са друге стране открива њена немоћ да уразуми оне који су издали човечанство. Полемика о етичности и сензационализму у фотографији у општем колапсу хуманости довела је до редефинисања самог појма етичности. Суочавајући појмове стварности и репрезентације, фотографијом My Sky Is Your Sky, Стефана Савић преиспитује начин приказивања миграната у измењеном контексту. Насупрот очекиваних групних приказа људи на границама, у колонама, избегличким камповима, она представља издвојену женску фигуру прикривеног идентитета у ентеријеру. Ова мигранткиња не чека, не тражи. Са фотоапаратом у рукама, она открива активну улогу у свом привременом окружењу. Посматрач бива приморан да промишља изван очигледног и очекиваног, па плаветнило плошне позадине импровизованог фотографског студија ишчитавамо као плаветнило неба учитавајући оно што недостаје, а то су наративи слободе, безграничног и једнакоприпадајућег простора. Променом контекста и цитатношћу мења се „значење“ и тражилац постаје један од нас.
Слађана Петровић Варагић,
кустоскиња – историчарка уметности
Стефана Савић (Краљево,1979) је визуелна уметница и фотографкиња. Дипломирала је на Kатедри за фотографију Академије уметности БК у класи Милана Алексића. Интердисциплинарне мастер студије теорије уметности и медија завршила је на Универзитету уметности у Београду. Излагала је на бројним групним и самосталним изложбама. Данас предаје на Новој академији уметности у Београду.
www.stefanasavic.com