Концерт виолинисткиње Ирене Симонути и пијанисткиње Ане Симонути
Концерт се реализујеу сарадњи са Удружењем музичких уметника Србије а поводом прославе 30 година уметничког рада Ирене Симонути
Програм:
Георг Фридрих Хендл
Соната за виолину и клавир бр.3 у Еф–дуру
Adagio
Allegro
Largo
Allegro
Џон Верал
Сонатина за виолину и клавир у ге–молу
Vivace
Andantino
Allegro
Хенрик Вијењавски
Обертас
Кујавјак
Jуан Mao
Пролећна мелодија
Морис Равел
Хабанера
Камиј Сен-Санс
Игра костура
Никола Херцигоња
Песма и игра
Мирољуб Аранђеловић-Расински
Расински меандри
Српска игра
Биографије:
Ирена и Ана Симонути су до сада наступале више од две хиљаде пута, било као чланице трија, на реситалима или као солисти са више реномираних оркестара попут Оркестра РТС-а, Оркестра ВЈ Станислав Бинички, Пекиншког оркестра Гуо Лиан, Монголске државне филхармоније, Камерног оркестра из Ниша и других, уз диригенте као што су Рен Хуијие (Кина), Намсраијав Бутенбајар (Монголија), Станко Јовановић, Војислав Симић, Павле Медаковић, Зоран Андрић и многи други. Музицирале су широм света. Учествовале су на бројним знаменитим фестивалима, као што су БЕЛЕФ, Златна јесен (Улан Батор, Монголија), НОМУС, Мокрањчеви дани, Мермер и звуци, Калемегдански сутони, Будва Град театар, Фестивал класичне музике (Врњачка Бања), Улцињско лето и други. Имале су више стотина телевизијских наступа у земљи и у иностранству.
Снимиле су три компакт диска у издању ПГП РТС-а, где су свирале са тријом или соло (уз оркестар ПГП-РТС-а), више аудио и видео касета, као и неколико компакт дискова за Радио Београд.
Као солисткиње и као чланице Трија Симонути освојиле су прву награду публике и прву награду Удружења композитора Монголије на међународном фестивалу Златна јесен (1998). Добитнице су Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за уметнички допринос развоју културе у земљи.
За своје свесрдно ангажовање у области хуманитарног рада добитнице су више награда и признања Црвеног крста. Одржале су велики број хуманитарних концерата, као и више стотина концерата посвећених ширењу класичне музике међу младима.
Ирени и Ани Симонути, као чланицама Трија Симонути, велики број композитора написао је и посветио своја дела (Дејан Деспић, Константин Бабић, Никола Херцигоња, Душан Радић, Златан Вауда, Растислав Камбасковић, Војислав Костић, Мирољуб Аранђеловић Расински и други). Чланице су Удружења музичких уметника Србије од 1994. године. Више од двадесет година баве се успешно и педагошким радом, Ирена као професор у МШ Јосип Славенски, а Ана у МШ Мокрањац у Београду.
Виолинисткиња Ирена Симонути (Irena Simonutti) oве године обележава 30 година уметничког рада. Рођена је у музичкој породици, и почела је да учи виолину са пет година. Професионалну каријеру започела је са тринаест година, уз оца виолинисту Трипа, и сестру пијанисткињу Ану, у оквиру Трија Симонути, који је више од двадесет година био један од најчувенијих и најангажованијих музичких ансамбала у земљи. Прву ЛП плочу снимила је са петнаест година. Са шеснаест година уписала је ФМУ у Београду. Дипломирала је и магистрирала виолину у класи проф. Дејана Михаиловића, а специјализирала камерну музику у класи проф. Оливере Ђурђевић. Њен стил свирања музички критичари окарактерисали су као изражајан и страствен, динамички богато нијансиран (Експрес Политика), са виртуозно-младалачким полетом, уз отменост и елеганцију (Борба), и техничку спретност и изразиту музикалност (РТС).
Пијанисткиња Ана Симонути (Ana Simonutti, Београд) је први пут наступила пред публиком са седам година у дворани Коларчеве задужбине. Шест година касније имала је и свој интернационални деби у Паризу, са оцем виолинистом Трипом Симонутијем, где су представљали Југославију на светском музичком спектаклу Ноћ звезда који је директно преносила француска телевизија. Годину дана касније концерт који је имала са Трипом Симонутијем у немачком граду Оберхаузену, је проглашен догађајем сезоне, а немачке новине су Ану назвале чудом од детета. Дипломирала је и магистрирала клавир на ФМУ у Београду у класи проф. Јокутхон Михаиловић. Усавршавала се у области камерне музике коју је специјализирала у класи проф. Оливере Ђурђевић. Описујући наступе Ане Симонути критичари су забележили да свира потпуно јединствено, хватајући и емитујући најнеухватљивије месечеве зраке-ефемерно, етерично, бестежински, као од пене са отменошћу и елеганцијом (Борба), маестрално (Дан), дајући једно ново виђење Листа и Шопена, све у пастелним валерима (Борба).