15. međunarodni festival „Čembalo, živa umetnost“: “PASAKALJA”
Promocija novog prototipa flamanskog dvomanualnog čembala holandskog graditelja Hubrehta Boma i premijerno izvođenje kompozcije Ovo nije Op.1: 110 godina kasnije Miroslava Miše Savića, posvećene Svetlani Stojanović. Program pod nazivom Pasakalja izvešće Ansambl Parnas, koji čine čembalistkinja Svetlana Stojanović Kutlača i njene učenice Ana Tošić, Jana Petrović, Marija Petrović, Teodora Krstić i Irina Aničić i gošće, bivše učenice, danas uspešne čembalistkinje Anastasija Marković Todorić i Isidora Kuzmanović.
Program:
Đovani Piki (1572–1643)
Pass’ e mezzo, Saltarello del Pass’ e mezzo
Tarkvinio Merula (1595–1665)
Ciaccona
Đirolamo Freskobaldi (1558–1643)
Cento Partite sopra Passagli
Johan Jakob Froberger (1616–1667)
Lamento sopra la dolorosa perdita della Real Maestà di Ferdinando IV Rè de Romani
Luj Kupren (1626–1662)
Pasacaille, Chaconne, Pavane
Žan-Anri Danglber (1635–1691)
Passacaille de Armide
Huan Kabaniljes (1644–1712)
Passacalles de 1 tono
Johan Kaspar Ferdinand Fišer (1656–1746)
Passacaglia
Ditrih Bukstehude (1637–1707)
Pasacaglia, Ciacona
Johan Sebastijan Bah (1685–1750)
Ciaccona
(transkripcija Čakone iz Partite za violinu u de–molu, BWV 1004)
Karl Filip Emanuel Bah (1714–1788)
Fantasia in c, 12 Variationen uber die Folie d’Espagne
Miroslav Miša Savić (1954)
Ovo nije op. 1: 110 godina kasnije
Tokom cele umetničke epohe baroka, flamanski graditelji čembala su se isticali gradnjom najkvalitetnijih instrumenata. Savremeni graditelji čembala, pored pažljive analize i izrade kopija muzejskih primeraka iz perioda 17. i 18. veka, posvećuju se i izradi novih prototipova čembala, odnosno njihov postupak konstrukcije instrumenta nastavlja se tamo gde je prekinut u 18. veku: opseg i zvučnost instrumenta se povećavaju, ali ne na štetu kvaliteta tona i artikulacije. Predstavljanje novog prototipa flamanskog čembala iz holandske graditeljske kuće BOM pred izvođače postavlja specifičan zadatak: kako bi se prikazao univerzalni kvalitet instrumenta potrebno je oformiti program tako da obuhvati epohe ranog, srednjeg i visokog baroka kao i sve nacionalne ukuse: italijanski, francuski i nemački. Odabrana je forma pasakalje kao nit koja povezuje ovaj koncertni repertoar, jer takođe nosi odlike univerzalnosti: bila je popularna kroz ceo period baroka, kao i u okviru svih nacionalnih stilova.
Pasakalja je igra ozbiljnog i svečanog karaktera koja ima špansko poreklo, njen naziv ima koren u rečima passar (proći) i calle (ulica).Pasakalja je omiljena barokna muzička varijaciona forma bazirana na ostinatnom basu. Iz perioda ranog italijanskog baroka najznačajnija je pasakalja Cento partite sopra passacagli, Đirolama Freskobaldija. Pasakalja stiče popularnost i van Italije, a francuski kompozitori uveli su inovacije u obliku pasakalje- ronda, u kojoj se varijacije na basu smenjuju sa pojavom dodatnih epizoda -kupleta. Freskobaldijeva pravila o retoričkoj slobodi interpretativnog postupka koja važe za tokate i partite u potpunosti se mogu primeniti i na pasakalje drugih kompozitora i stilova, kao i na interpretaciju srodnih muzičkih varijacionih formi: čakona, graunda, folija, pasameca… Ove forme su često bile obavezni deo venecijanskih karnevalskih svečanosti, francuskog dvorskog baleta, galanstnih svečanosti. Pored pasakalja namenjenih čembalu ili orguljama, ovu formu koristili su i kompozitori za druge solo instrumente (violinu, lautu); kompozitori kamerne i orkestarske instrumentalne muzike i operski kompozitori ( Monteverdi, Lili, Persl, Hendl, Teleman, Vivaldi, Ramo). Johan Sebastijan Bah je orguljama posvetio izvanrednu pasakalju u c molu, a violini čuvenu čakonu, koju često u originalnim transkripcijama interpretiraju i čembalisti. Formu pasakalje koristili su takođe romantičari i modernisti ( Brams, Šostakovič, Šenberg, Hindemit, Ligeti), a jedan od najzanimljivijih primera je Pasakalja Opus 1 Antona Veberna, na kome je bazirana minimalistička kompozicija savremenog beogradskog kompozitora Miroslava Savića.
Biografije:
Svetlana Stojanović Kutlača se usavršavala u Francuskoj, Španiji, Švajcarskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji kod profesora Iget Drajfus, Kristina Dakselhofer, Genoveve Galvez, Kolina Tinlija, Pola Simondsa i Marka Krola. Doktorirala je na FMU u Beogradu na odseku za čembalo sa temom Pristup interpretaciji karakternih komada za čembalo francuskog baroknog kompozitora Fransoa Kuprena baziran na platonističkom konceptu univerzalne harmonije i magistrirala sa temom Elementi španskog folklora u sonatama Domenika Skarlatija. Nastupala je kao solista u Švajcarskoj, Velikoj Britaniji, Španiji, Crnoj Gori i Srbiji. Kao član dua čembala nastupala je sa čembalistima, kao što su Hilari Mekvin, Stiven Divajn, Agneš Varaljaj, Marij Luiza Baldasari. Snimila je 7 kompakt diskova solističke muzike i objavila desetak radova iz domena estetike i muzikologije.
Učenici čembala iz klase Svetlane Stojanović Kutlače aktivno učestvuju u promociji istorijskog instrumenta čembala i istorijskog repertoara za ovaj barokni instrument u našoj sredini. U periodu od dve i po decenije, u kome postoji klasa čembala u okviru Odseka za ranu muziku u MŠ Josip Slavenski, učenici su nastupali u svim značajnim beogradskim salama (Kolarac, SANU, Madlenijanum, Etnografski muzej, KCB, Skupština grada Beograda, Galerija fresaka, Velika sala SKC-a). Mnogi su nastavili školovanje u inostranstvu (Karlsrue, Venecija, Salcburg, Brisel, Cirih) ili na FMU u Beogradu.
Anastasija Marković Todorić je nastupala kao solista na čembalu još kao učenica iz klase S. S. Kutlače. Završila je osnovne i master studije čembala na konzervatorijumu Benedeto Marčelo u Veneciji, gde je tokom studija često nastupala kao solista ili baso kontinuo na čembalu i orguljama. Solistički resital je izvela i na festivalu Čembalo, živa umetnost.
Isidora Kuzmanović je student na doktorskim studijama na FMU u Beogradu, gde je završila osnovne i master studije čembala. Nastupala je kao solista na čembalu na Festivalu rane muzike i na festivalu Čembalo, živa umetnost. Takođe je bila učenica čembala u klasi S. S. Kutlače.