15. међународни фестивал „Чембало, жива уметност“: “ПАСАКАЉА”
Промоција новог прототипа фламанског двомануалног чембала холандског градитеља Хубрехта Бома и премијерно извођење композције Ово није Оп.1: 110 година касније Мирослава Мише Савића, посвећене Светлани Стојановић. Програм под називом Пасакаља извешће Ансамбл Парнас, који чине чембалисткиња Светлана Стојановић Кутлача и њене ученице Ана Тошић, Јана Петровић, Марија Петровић, Теодора Крстић и Ирина Аничић и гошће, бивше ученице, данас успешне чембалисткиње Анастасија Марковић Тодорић и Исидора Кузмановић.
Програм:
Ђовани Пики (1572–1643)
Pass’ e mezzo, Saltarello del Pass’ e mezzo
Тарквинио Мерула (1595–1665)
Ciaccona
Ђироламо Фрескобалди (1558–1643)
Cento Partite sopra Passagli
Јохан Јакоб Фробергер (1616–1667)
Lamento sopra la dolorosa perdita della Real Maestà di Ferdinando IV Rè de Romani
Луј Купрен (1626–1662)
Pasacaille, Chaconne, Pavane
Жан-Анри Данглбер (1635–1691)
Passacaille de Armide
Хуан Кабаниљес (1644–1712)
Passacalles de 1 tono
Јохан Каспар Фердинанд Фишер (1656–1746)
Passacaglia
Дитрих Букстехуде (1637–1707)
Pasacaglia, Ciacona
Јохан Себастијан Бах (1685–1750)
Ciaccona
(транскрипција Чаконе из Партите за виолину у де–молу, BWV 1004)
Карл Филип Емануел Бах (1714–1788)
Fantasia in c, 12 Variationen uber die Folie d’Espagne
Мирослав Миша Савић (1954)
Ово није oп. 1: 110 година касније
Током целе уметничке епохе барока, фламански градитељи чембала су се истицали градњом најквалитетнијих инструмената. Савремени градитељи чембала, поред пажљиве анализе и израде копија музејских примерака из периода 17. и 18. века, посвећују се и изради нових прототипова чембала, односно њихов поступак конструкције инструмента наставља се тамо где је прекинут у 18. веку: опсег и звучност инструмента се повећавају, али не на штету квалитета тона и артикулације. Представљање новог прототипа фламанског чембала из холандске градитељске куће БОМ пред извођаче поставља специфичан задатак: како би се приказао универзални квалитет инструмента потребно је оформити програм тако да обухвати епохе раног, средњег и високог барока као и све националне укусе: италијански, француски и немачки. Одабрана је форма пасакаље као нит која повезује овај концертни репертоар, јер такође носи одлике универзалности: била је популарна кроз цео период барока, као и у оквиру свих националних стилова.
Пасакаља је игра озбиљног и свечаног карактера која има шпанско порекло, њен назив има корен у речима passar (проћи) и calle (улица).Пасакаља је омиљена барокна музичка варијациона форма базирана на остинатном басу. Из периода раног италијанског барока најзначајнија је пасакаља Cento partite sopra passacagli, Ђиролама Фрескобалдија. Пасакаља стиче популарност и ван Италије, а француски композитори увели су иновације у облику пасакаље- ронда, у којој се варијације на басу смењују са појавом додатних епизода -куплета. Фрескобалдијева правила о реторичкој слободи интерпретативног поступка која важе за токате и партите у потпуности се могу применити и на пасакаље других композитора и стилова, као и на интерпретацију сродних музичких варијационих форми: чакона, граунда, фолија, пасамеца… Ове форме су често биле обавезни део венецијанских карневалских свечаности, француског дворског балета, галанстних свечаности. Поред пасакаља намењених чембалу или оргуљама, ову форму користили су и композитори за друге соло инструменте (виолину, лауту); композитори камерне и оркестарске инструменталне музике и оперски композитори ( Монтеверди, Лили, Персл, Хендл, Телеман, Вивалди, Рамо). Јохан Себастијан Бах је оргуљама посветио изванредну пасакаљу у ц молу, а виолини чувену чакону, коју често у оригиналним транскрипцијама интерпретирају и чембалисти. Форму пасакаље користили су такође романтичари и модернисти ( Брамс, Шостакович, Шенберг, Хиндемит, Лигети), а један од најзанимљивијих примера је Пасакаља Опус 1 Антона Веберна, на коме је базирана минималистичка композиција савременог београдског композитора Мирослава Савића.
Биографије:
Светлана Стојановић Кутлача се усавршавала у Француској, Шпанији, Швајцарској, Немачкој и Великој Британији код професора Игет Драјфус, Кристина Дакселхофер, Геновеве Галвез, Колина Тинлија, Пола Симондса и Марка Крола. Докторирала је на ФМУ у Београду на одсеку за чембало са темом Приступ интерпретацији карактерних комада за чембало француског барокног композитора Франсоа Купрена базиран на платонистичком концепту универзалне хармоније и магистрирала са темом Елементи шпанског фолклора у сонатама Доменика Скарлатија. Наступала је као солиста у Швајцарској, Великој Британији, Шпанији, Црној Гори и Србији. Као члан дуа чембала наступала је са чембалистима, као што су Хилари Меквин, Стивен Дивајн, Агнеш Вараљај, Мариј Луиза Балдасари. Снимила је 7 компакт дискова солистичке музике и објавила десетак радова из домена естетике и музикологије.
Ученици чембала из класе Светлане Стојановић Кутлаче активно учествују у промоцији историјског инструмента чембала и историјског репертоара за овај барокни инструмент у нашој средини. У периоду од две и по деценије, у коме постоји класа чембала у оквиру Одсека за рану музику у МШ Јосип Славенски, ученици су наступали у свим значајним београдским салама (Коларац, САНУ, Мадленијанум, Етнографски музеј, КЦБ, Скупштина града Београда, Галерија фресака, Велика сала СКЦ-а). Многи су наставили школовање у иностранству (Карлсруе, Венеција, Салцбург, Брисел, Цирих) или на ФМУ у Београду.
Анастасија Марковић Тодорић је наступала као солиста на чембалу још као ученица из класе С. С. Кутлаче. Завршила је основне и мастер студије чембала на конзерваторијуму Бенедето Марчело у Венецији, где је током студија често наступала као солиста или басо континуо на чембалу и оргуљама. Солистички реситал је извела и на фестивалу Чембало, жива уметност.
Исидора Кузмановић је студент на докторским студијама на ФМУ у Београду, где је завршила основне и мастер студије чембала. Наступала је као солиста на чембалу на Фестивалу ране музике и на фестивалу Чембало, жива уметност. Такође је била ученица чембала у класи С. С. Кутлаче.