15 сати НАЈБОЉИ ОРТАЦИ, Велика британија, 2018, 95′
Редитељ: Тоби Мекдоналд
Улоге: Алек Лавлер, Џона Хауер-Кинг, Паулина Етијен, Џошуа Мекгвајер
Селекција 14+
‘Само најјачи опстају’ је главна филозофија у енглеском мушком интернату у Калдермаунту. Ако ниси снажан, атлетски тип, ти си губитник. То нико не зна боље од штребера Амберсона, који је био на дну школске друштвене лествице од када га сећање служи. Амберсонов живот се окреће наглавачке када се у школи појави Агнес, неодољива ћерка наставника француског. Одједном Амберсон постаје љубавни посредник између Агнес и Винчестера, школске звезде и спортског хероја. Винчестер дефинитивно има изглед којим може да освоји Агнес, али Амберсон има харизму. Да ли ће Амберсон имати храбрости да јој призна истину и покаже ко је у ствари?
О редитељу
Тоби Мекдоналд је почео да ради као асистент на филмским сетовима са шеснаест година. Његови кратки филмови су били номиновани за Филмску награду Британске академије, Волим те Џон Вејне (2000) и Хеви метал бубњар (2005). Режирао је награђиване рекламе радећи са агенцијом Партизан из Лондона, као и серију Мој живот на филму за БиБиСи2.
Фестивали и награде:
Сарајево Филм Фестивал, 2018 (најбољи тинејџерски филм); Единбург Филм Фестивал, 2018
17 сати ОКУПАЦИЈА 1968, Словачка, Чешка, Пољска, Бугарска, Мађарска, 2018, 130′
Редитељи: Линда Домбровсзски, Стефан Командарев, Евдокија Москвина, Марија Елиза Шеид, Магдалена Зимков
Регионална селекција
Овај документарни пројекат о августу 1968. године представља колективни и субјективни осврт на војнике „пријатељских“ армија као и на њихове мисли, утиске и задатке током окупације Чехословачке 1968. године. Основно питање које се поставља је, како се „један мали Европљанин“ поставља наспрам тако „велике историје“. Које улоге играју лична одговорност и очување моралног интегритета и шта се са њима деси оног тренутка када се мора изабрати између спасавања сопственог живота и поштовања правила? Шта осећају војници који су послати у страну земљу да „успоставе мир“? Овај филм прати животе војника разних националности и чинова – од редова до генерала. У жељи да добијемо што више различитих гледишта, одлучили смо да изаберемо пет редитеља из пет земаља бившег Варшавског пакта које су учествовале у окупацији Чехословачке. Они су Јевдокија Москвина из Русије, Линда Домбровски из Мађарске, Магдалена Зимков из Пољске, Елиза Мари Шеид из Немачке и Стефан Комадарев из Бугарске. Тако је настало пет двадесетшестоминутних документараца – пет различитих погледа на 1968. из пет различитих земаља.
О редитељима
Евдокија Москвина је студирала филмску продукцију на Сорбони у Паризу од 2013. до 2015. године. 2011. године режирала је филм „Our Dreams Come True“ који је успешно представљен на Канском фестивалу. Тренутно, Јевдокија ради на пост-продукцији документарног филма о цивилима насељеним у ратном подручју који је снимљен у Сирији 2016. године.
Линда Домбровски је студирала и дипломирала на Факултету за медије и филм, Пазмани Петер католичког универзитета, а режију је дипломирала на Факултету филма и телевизије у оквиру Академије драме и филма у Мађарској. Линдин најновији документарац „Once Upon a Time There Were Two Ballerinas“ је тек започео своју фестивалску каријеру на интернационалним фестивалима кратког филма у Бриселу, Сао Паолу и Будимпешти. Њен кратак документарац Duty (2011) био је део програма Панорама у оквиру Недеље критичара на Канском фестивалу.
Магдалена Зимков је редитељка, сценаристкиња и бави се истраживањем филмске архиве. Стекла је образовање из области новинарства у Школи филма Вајда, у Варшави. Њен претходни филм „My House Without Me“ (2012) био је награђиван и приказиван на фестивалима широм света.
Марија Елиза Шеид је редитељка документараца. Живи и ради у Немачкој, у Минхену. Елиза је студирала документарни филм на Универзитету телевизије и филма у Минхену, као и у Школи визуелних уметности у Торонту. Њени филмови „Loly H“ ( 2013), „Sobota“(2014), „Through the Lens of Inkedkenny „(2013) и „Our Wildest Dreams“(2017) приказивани су и награђивани на многим светским фестивалима.
Стефан Командарев је студирао режију на Новом бугарском универзитету у Софији и учествовао у бројним радионицама и обукама, како у Бугарској, тако и у иностранству. Његови филмови “The Baloon” (1997), Dog’s Home (2000), „Bread Over The Fence” (2002), „Alphabet of Home” (2003), “The World is Big and Salvation Lurks Around the Corner “(2008), „The Judgement” (2014) и “Directions” (2017) награђени су на бројним престижним фестивалима.
Фестивали и награде:
Софија Филм Фестивал, 2018.;Карлови Вари Филм Фестивал, 2018
19 сати ПУТИНОВИ СВЕДОЦИ, Летонија, Швајцарска, 2018,102′
Документарни филм
Редитељ: Виталиј Мански
Међународна селекција
Дугометражни документарни филм Путинови сведоци Виталија Манског бави се хронологијом Путиновог доласка на власт и његовим вртоглавим успоном. У почетку и сам Путинов присталица, Мански током година снима сате и сате документарног архивског материјала који нас води иза кулиса неких од најважнијих догађаја у новијој историји Русије. Као некадашњи главни и одговорни уредник документарног програма на националној телевизији, Мански има приступ материјалу који је снимљен за потребе неколико високопозиционираних политичара укључујући и Владимира Путина. Комбинујући их са сопственим снимцима из тог времена, Мански кроз разговоре са Путиновим симпатизерима и савременицима ствара портрет једног од најконтроверзнијих политичара данашњице свестан да је у близини власти „наивно мислити да је могуће бити само сведок“.
О редитељу
Виталиј Мански је рођен 1963. у Лавову, Украјини, у СССР-у. Дипломирао је на ВГИК – Руском државном институту за кинематографију 1989. године и постао један од најпроминентнијих савремених руских редитеља и продуцената документараца. Снимио је преко 30 филмова који су приказивани и награђивани на фестивалима широм света. Мански председава организацијом националне награде Лаурел Леаф за најбоље руске документарне филмове. Оснивач је и председник Артдокфест-а, руског филмског фестивала документарног филма. Од 2014. године Мански живи у Летонији.
Фестивали и награде:
Карлови Вари Филм Фестивал, 2018 (најбољи документарац), Торонто Филм Фестивал, 2018
21 сат ТРИ ЛИЦА, Иран, 2018, 100′
Редитељ: Џафар Панахи
Улоге: Бехназ Џафари, Џафар Панахи, Марзије Резаи
Међународна селекција
Иако је Џафару Панахију од 2010. године забрањено да снима филмове, он наставља са радом без одобрења иранских власти. Његов најновији филм, „Три лица“, је на Канском фестивалу прихваћен са ентузијазмом. Режисер се поново нашао за воланом, овог пута у друштву иранске глумице Бехназ Џафари, и њих двоје крећу на пут у једно село на граници са Азербејџаном. Млада девојка Марзије Резаи се путем видео поруке обраћа редитељу. Она би хтела да студира глуму и чак бива примљена на студије глуме. Међутим, њени родитељи поштујући традицију намеравају да је удају и на тај начин стају на пут њеној жељи. „Три лица“ је роуд муви против патријархата и представља филмску оду глумицама и свима који то желе да буду.
О редитељу
Џафар Панахи је режирао свој први дугометражни филм, „Бели балон“ 1995. године, за који је написао сценарио заједно са Абасом Кијаростамијем и освојио Златну камеру у Кану. Међу другим наградама, он је освојио Златног лава у Венецији и ФИПРЕСЦИ признање у Сан Себастијану за филм „Круг“, Награду жирија у Берлину за „Офсајд“ (2006), Сребрног медведа за најбољи сценарио за филм „Затворена завеса“ 2012. године, такође у Берлину , и награду Златни медвед и ФИПРЕСЦИ за „Такси Техеран“ (2015.), поново на Берлиналу. Филм „Три лица“ је освојио награду за најбољи сценарио на последњем Канском фестивалу.
Фестивали и награде:
Кан Филм Фестивал, 2018 (најбољи сценарио), Торонто Филм Фестивал, 2018