ПРЕДРАГ ТЕРЗИЋ (Србија) / ИВАР ВЕРМАЕ (Естонија)

Галерија Podroom
Трг републике 5/-1

ИВАР ВЕРМАИ – ФЛУКС | ПРЕДРАГ ТЕРЗИЋ – МОМЕНТУМ
цртежи, видео и аудио инсталације
14.1.2019 – 7.2.2019.

Иако можда концепцијски, географски и генерацијски није било до сада везе између радова Предрага Терзића и Ивара Вермаеа, они на предлог Савета галерије (који је за избор програма за 2018 радио у саставу Александар Јестровић Јамесдин, Марио Маргани и Зорана Ђаковић Миннити) приказују своје радове на заједничкој изложби током јануара и тако се наставља са праксом упознавања и могуће даље сарадње два различита аутора.

Зорана Ђаковић Миннити: У кратком уводном тексту о радовима које излажете у Београду написали сте да је њихова заједничка тема нека врста неизвесности у којој живимо у данашњем свету глобалне економије. Шта у вама изазива ова неизвесност? Да ли ишта изазива и шта уметник (ви) ради да би се борио против ње?

Ивар Вермаи: Пре свега, важно ми је да преиспитам неке појмове који су веома присутни у мом/нашем свакодневном животу. На пример, Гуглове сервисе или његов интерфејс, који је најприсутнији део компаније. Два рада на изложби баве се оним што се налази иза белог екрана са оквиром за претраживање (search box). Прво сам покушао да обезбедим приступ највећем центру података у Европи. То су зграде које омогућавају компанији да управља својим огромним количинама података. Гугл ми није дозволио приступ и ја сам их сам посетио. Овај огроман комплекс се налази на периферији градића Сен-Гилен у Белгији. Када се то види, постаје јасније да није све само нематеријално, већ је реч о огромној индустрији са фабрикама података. У току истраживања о центру података наишао сам на неке документе о процесу његове градње; тамо се све стално мењало – промена представника, промена капитала и тако даље. Занимало ме да ли цела компанија функционише на сличан начин. Одговор је: да – углавном да се не би плаћали порези, на пример; компанија има занимљиву руту за избегавање пореза: Делавер, Сад – Ирска – Холандија – Бермуди, са невероватним именом Google Bermuda Unlimited.

Дакле, овај рад покреће сумње у свакодневну садашњост – ја сам сувише мали да бих се могао борити против оваквих империја, али могу да информишем о ономе што се дешава у позадинии и учиним га опипљивијим, видљивијим.

Кад размишљам о другим радовима, сви су они на неки начин повезани са не тако јасним појмовима локалног и глобалног. Сматрам да је то главни извор незадовољства људи, и популисти ће то искористити. Али, мислим да је и национално у неку руку нејасна идеја, као у случају Естоније, која своју енергију добија из неке врсте уљног шкриљца – смеђег камена, а то је основа њене енергетске независности. Био сам члан једног истраживачког тима и имали су неко камење које је друкчије изгледало, али реч је о сличном типу камена, богатом угљеником; то је било помало чудно – камен, који је у далекој прошлости био нека врста алги, сада носи етикету са именом државе.

Све у свему, није ми намера да укажем на велике лоше ствари већ да створим неку врсту чудног осећања према њима. На пример, радови у којима се појављују људи – плес, пењање, трчање – у извесном смислу заиста приказују ситуацију на емоционалном нивоу, као на пример нејасна тела тркача или народна игра снимљена термалном камером на месту производње енергије у Естонији, где се види и пара из електрана, или масовно пењање како би се побегло од полиције током демонстрација.

Наслов ваших радова / дела изложбе је ФЛУКС. Можете ли то мало објаснити?

Изабрао сам тај наслов због нестабилности у радовима и због тога што они нису јасне изјаве, већ пре садрже разне импулсе. Веза међу радовима није директна; у њима постоје различите тачке које се могу повезати са неким тачкама у другим радовима. Изложба садржи и нове радове и неке који су настали у протекле 4 године. Неки од њих су већ излагани заједно, али не у овој комбинацији.

Прво је било у плану да направите нови рад за ову изложбу који би био инспирисан бомбардованом зградом Министарства одбране Југословије. Нажалост, нисмо били у могућности да помогнемо његову продукцију, али можете ли нам рећи нешто више о својој идеји за тај рад?

Да, моја идеја је била да покушам да ухватим ову зграду у 3Д и да видим шта ће се десити током тог процеса – да ли могу да уђем, шта људи мисле о таквом прикупљању информација. Било ми је јасно да ћу снимати парцијално и да би резултат била 3Д анимација у којој су неки делови погрешни. У једном тренутку сам помислио и да премало знам о томе, о томе што се тамо догодило. Али планирам да током посете направим неке снимке ове зграде и видим да ли то води до нечега.

Зашто сте изабрали апстрактнију форму покретних слика да бисте изразили своје идеје?

У једном тренутку сам се окренуо документаризму. Још увек радим на неким делима, као на пример рад Слободна зона на изложби овде. Али ја мислим да документарна уметност има своја ограничења и лако се може претворити у новинарство, што је у реду, али више волим двосмисленије радове који дају неки емоционални импулс. Изложбе / ваши радови много су ближи форми инсталације него наративном уметничком филму. Шта је то што желите да изазовете код публике таквим начином изражавања?

Обично не могу да се држим једног начина – на пример једноканалног видеа, где је све завршено и јасно. Волим да користим различите углове гледања, који раде заједно и међусобно се подржавају, али понекад имају и нешто противречно. Публици желим да понудим различите импулсе и слободу да бирају шта да раде са оваквом једном збирком.

Шта вам је најважније у процесу рада?

Разне ствари, али, чини ми се, највише полазна тачка, када се појави нека идеја и почне да се развија. Поред тога, многи радови су повезани са неким стварним местом – и тај период док снимам филм, док борвим на том месту, је важан. Једнако је важна и монтажа, осмишљавање материјала, што јесте занимљиво, али понекад је само нешто што треба урадити. И онда: завршна инсталација. Дакле, сваки део је важан, али у некима од њих више уживам.

Да ли је ово први пут да вас позивају да радите изложбу с неким аутором кога не познајете? Мислите ли да би оваква сарадња могла донети нешто, и шта?

Учествовао сам на многим групним изложбама са ауторима које не познајем и увек ми је било занимљиво видети свој рад у комбинацији с нечим потпуно другачијим. Имао сам двојне изложбе са неким уметницима, својим добрим пријатељима, али никад овако нешто, као на изложби овде.

Мислим да су наши радови који се овде заједно излажу комплементарни – сасвим су различити, али постоје неки концепти који се лако повезују. На пример, покрет или увећана стварност у Предраговом раду с мојом 3Д анимацијом Реплика. И једни и други су прилично приступачни на емоционалном нивоу.

На чему тренутно радите и које пројекте планирате?

Радим на 3Д анимацијама, базираним на фотограметрији – технологије које омогућавају креирање 3Д модела са фотографија. Неке од њих се баве архитектупом и некретнинама. Друга ствар која ме тренутно занима је криптовалута – и на нивоу концепта и на физичком нивоу. Да би системи виртуелног новца радили, потребна је веома велика компјутерка снага. Али исто тако – како Блокчеин (Вlockchain) обећава – уклања се поверење из трансакција. Зато ме занима – на нивоу приступа, а не на техничком нивоу – шта је то поверење, шта се може упутити на машине, како оне или људи управљају поверењем. То ме, на неки други начин, враћа на питања којима се бави ова изложба.

Ивар Вермаи је рођен 1982. У Таљину, Естонија. Живи и ради у Берлину. У својим радовима обрађује теме јавног и приватног простора, процеса посредовања, архитектуре и инфраструктуре, информационих технологија и мрежа користећи различите уметничке медије. Дипломирао је на Академији у Таљину на одсеку фотографије. www.ivarveermae.com

ПРЕДРАГ ТЕРЗИЋ – МОМЕНТУМ

Моментум игре Предрага Терзића

У новом циклусу радова под називом Моментум, Предраг Терзић наставља да се бави испитивањем односа и везе између спорта и уметности, као што је био случај у ранијим радовима, попут Националне службе, Елан Витала и Leistung-a. Позивајући се на игру као један могући оперативни модел, Терзићев опус говори о свету, свету уметности и свету спортске игре. С обзиром да игра према мишљењу Х.Г.Гадамера има сопствену бит, независну од свести оних који играју, њен субјекат и није играч, већ она сама док се испољава помоћу играча. Тако угљеном исцртане „замрзнуте“ сцене неких од кључних момената борбе на терену, заправо говоре о унутрашњим стањима и менталној представи самих дуела. Сврха игре је обликовање самог кретања игре, те се у њој по речима Гадамера испољава оно што одиста јесте, само бивствовање које је извршење, испуњење и процес кретања – моментум. Игра је слободни импулс и без ње је човеков живот незамислив, она има своју бит независно од свести играча, те игру имамо и тамо где бивствовање за себе субјективности не ограничава тематски хоризонт и где нема субјеката који се понашају као да се играју. (Х.Г.Гадамер, Истина и метода, 1978, стр 131-132.)

Применом дигиталних апликација фокус на деловима тела који говоре о драматици унутрашњих стања постаје још снажнији, јер издвојен из тела и из зида (слика буквално излази из зида), утиче не само на оне који играју већ и на оне који посматрају. Међутим ова отвореност према посматрачу је истовремено и затвореност. Не може се бити ван игре, као што се ни бит уметничког дела не да сагледати ван њега самог. Игра као целина играча и посматрача свој властити дух нема у онима које увлачи у игру, јер ови тек кроз игру доспевају до духа, до ставарности с оне стране „свакодневне стварсности“ (Х.Г.Гадамер, стр.138). Према речима овог филозофа сврха игре је у обликовању самог њеног кретања, па се стога манифестује као самоприказивање и у њој се испољава оно што јесте.

Неизвесност и нелагода у додиру са сликом и галеријским амбијентом кроз који пролазимо заправо је истовремено место спајања како са играчима из „нашег“ тима тако и са онима из тима „противника“, јер управо се са том дилемом срећемо. Трудимо се да препознамо тзв. „нашу страну“, али тај избор постаје ирелевантан без реалног искуства, без уласка у саму игру. Гадамер упозорава да је игра „идеално царство“ које иступајући са захтевом за аутономијом тежи да измакне ограничењу и спољном туторству државе, односно друштва. Игра као темељ људске слободе, основа је самог човека, и кроз њу он може схватити и живот.

Но, какав је однос/веза између представа људских фигура приказаних у моментима најжешћих дуела на кошаркашким теренима, пресликаног Енгровог Наполеона и песме Васка Попе? Патос, бол, одрицање, физички напор па и смрт који се препознају у деловима тела мушких фигура на зидовима, као да добијају потврду у представи императора који симболизује ратника и саму безвременску моћ. Та моћ се налази у принципима двобоја, борбе, утакмице и ринга о којој говори и Попина песма (Пре игре) …“Ко се не разбије у парампарчад, ко остане читав и читав устане, тај игра.“ А у играма Попиних песама све је између нужности и слободе, између подвгавања произвољним импровизацијама, конвенцијама и неконтролисане фантације, импрровизације.

Зорана Ђаковић Миннити

Реализацију рада Моментум помогли:

Lenovo

AР Марко Гранић

Звук Лазар Михаиловић, Ђорђе Петковић

Терзић је рођен 1972. у Београду, а дипломирао на ФЛУ у класи Чедомира Васића 2000. године где је и магистрирао. Докторирао на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду. Излагао је у земљи и иностранству, а тренутно ради као професор на Факултету за медије и комуникације. www.predragterzic.com

ENGLISH

IVAR VEERMÄE – FLUX | PREDRAG TERZIĆ – MOMENTUM
drawings, video and audio installations
14.1.2019 – 7.2.2019.

Although there were no until now conceptual, geographic, and generational connections between the works of Predrag Terzic and Ivar Veermäe, they are exhibiting together on the proposal of the Gallery Council (which included Aleksandar Jestrovic Jamesdin, Mario Margani and Zoran Dakovic Minniti for the 2018 program) and thus the gallery Podroom continues with the practice of connecting two different authors.

Zorana Dakovic Minniti: In the short introductory text to the works you are exhibiting in Belgrade, you wrote that the common theme to all of them is some sort of uncertainty we are facing in the global economic world today. What does this uncertainty provoke in you? Does it provoke anything, and what does the artist (you) do to fight it?

Ivar Veermae: First of all, it is important for me to question some concepts that are very present in my/our everyday live(s). For example, Google’s services, or its interface – the most present part of the company. Two works at the exhibition deal with what is behind the white screen with a search box. First, I tried to get an access to its biggest data centre in Europe. These are the buildings that allow the company to operate its vast amounts of data. Google didn’t grant me the access and I made a visit by myself. The huge complex is in the outskirts of the small city of St. Ghislain in Belgium. When you see this, it becomes clearer that not everything is only immaterial, but that it is a huge industry with its data factories. In the process of research about the data center, I came across some documents about its building process and everything was in constant change there – changing of a representative, of the capital and so on. I became interested in whether the whole company functions similarly. And it does – mostly in order not to pay taxes for example, and it has an interesting tax escape route: Delaware US – Ireland – Netherlands – Bermuda, with the fabulous company name of Google Bermuda Unlimited.

So, this work is raising doubts about the everyday present – I am too small to fight against these kinds of empires but I can inform and make its background more tangible, visible.

Thinking about other works – they are all in one way or another connected to the not so clear concepts of local and global. I think this is the main source of dissatisfaction of the people and it will be used by populists. But, I think that the idea of national is in a sense not so clear either, as in the example of Estonia, which gets its energy from some sort of oil shale – brown stone, and it is the basis of the country’s energy independence. I was a research faculty member once and there they had stones looking differently but it was a similar kind of stone, carbon rich, and it was somehow weird – the stone, which was some sort of algae in the distant past now has a label with the country’s name on it.

On the whole, my intention is not to point out some bad big things but to create some kind of a weird feeling towards them. For example, the works which contain people – dancing, climbing, running – in some sense depict the situation rather at the emotional level, such as blurring bodies of runners, or a folk dance filmed with heat camera in the area of energy production in Estonia, showing also steam coming from power stations, or mass climbing to escape the police in demonstrations.

The title of your works/part of the exhibition is FLUX; could you explain it a little bit?

I chose this title because of the instability in the works and because they are not clear statements, but rather contain different impulses. The connection between the works is not direct; there are different points in them, connectable to some points in the other works. The exhibition contains some new works and some from the past 4-year period. Some of them have been exhibited together, but not in this combination.

At the beginning, we planned that you would produce a new work for this exhibition, inspired by the bombarded building of the Yugoslav Ministry of Defense. Unfortunately, we haven’t been in a position to support this production. Could you tell us a little bit more about your idea for that work?

Yes, I had the idea to try to capture this building in 3D and see what happens during this process – whether I could get an access to it, what people think about collecting of information. It was clear to me that the capture would be partial, resulting in a 3D animation with some erroneous parts in it. At some point, I also thought I knew too little about that, about what had happened in there. But I’m planning to make some captures of this building during my visit and see whether it leads to something.

Why did you choose the more abstract form of moving images to express your ideas?

At some point I became oriented towards documentarism. I am still working on some pieces, as for example the work Free Zone at the exhibition here. But for me, documentary art has its limits and it can easily become journalism, which is OK, but I like more ambiguous works, which give emotional impulses.

The exhibitions / works you do are much closer to the form of installations than that of narrative artist’s films. What is the main or common sensation you would like to provoke by this kind of expression?

I often cannot stick to one position – as for example one-channel video, where everything is finished and clear. I like to have different points of view that work together and support each other, but sometimes have something confronting, too. As for the public, I would like to offer different impulses and the freedom to choose what to do with this kind of collection.

What is most important in your process of work?

Different things, but what I like the most is the starting point, when an idea appears and starts to evolve. Additionally, many works are connected to some existing place – and the period of filming, of being there, is important. Equally important is the editing, making sense of the material, which is interesting, but sometimes just a thing that needs to be done. And then, there is the final installation. So, every part of the process has some importance, but some of them are more enjoyable to carry out.

Is this the first time you’ve received an invitation to do an exhibition with an author that you don’t know? Do you think this kind of cooperation could bring something and what?

I have participated in many group exhibitions with the authors I didn’t know and it’s always interesting to see your work in combination with something totally different. I have had dual exhibitions with some artists, my good friends, but not like the exhibition here.

I think our works exhibited together are complementary – they are quite different, but there are some concepts that are easy to connect. For example, the movement or augmented reality layer of Predrag’s work with my 3D animation work Replica. And both exhibitions are rather approachable on the emotional level.

What are you working on currently and what are your future projects?

I am working on 3D animations based on photogrammetry – the techniques that allow creating of 3D models from photographs. Some of them are about architecture and real estate. Another thing I am interested in right now is cryptocurrency – both on the conceptual and physical level. To keep the systems of virtual money running, very much computer power is needed. But also – as Blockchain promises, it removes trust from the transactions. So, I am interested in it on the level of approach – not technical level – the issues of what trust is, what can be directed to machines, how they or people manipulate trust. This in a sense leads me, in another way, back to the issues of this exhibition here.

Ивар Вермаи was born in 1982 in Tallinn, Estonia. She lives and works in Berlin. In his works he deals with topics of public and private space, mediation, architecture and infrastructure, information technologies and networks using various artistic media. He graduated from the Academy in Tallinn at the section of photography. www.ivarveermae.com

PREDRAG TERZIC – MOMENTUM

Мomentum of the Game of predrag Terzić

In his new cycle of works titled Momentum, Predrag Terzić continues examining the relationship and connection between sport and art, started in some earlier works – National Service, Elan Vital and Leistung. Referring to play as a possible mode of operating, Terzić’s opus speaks of the world, the world of art and the world of sports play. Since play, according to H. G. Gadamer, has its own essence, independent of the players’ consciousness, the rhythm and structure of its own, its subject is not the player, but the play itself, reaching presentation through the players. So, “frozen” scenes of some of the crucial moments of action on the field, drawn in charcoal, speak, in fact, of internal states and mental representation of the duels. The purpose of the game is shaping the movement of the game itself, and in it, according to Gadamer, is expressed its being, its essence, which is realization, fulfilment and the process of movement – momentum. Play is a free impulse and life without it would be unimaginable, for play has its own essence, independent of the consciousness of those who play, and it also exists when the thematic horizon is not limited by any being-for-itself of subjectivity, and where there are no subjects who are behaving “playfully”. (H.G.Gadamer, Truth and Method)

The use of digital applications makes the focus on the parts of the body showing the drama of internal states even stronger, since set apart from the body and from the wall (the image literally comes out of the wall) it affects not only those who play, but also those who watch. However, this openness towards the spectator is at the same time closedness. One cannot be outside the game, just as the essence of the artwork cannot be seen outside of it. The game as the whole comprising players and spectators does not have its own spirit in those who enter the game, because they reach the spirit only through the game, reach a reality on the other side of “everyday reality” (H.G.Gadamer). According to this philosopher, the purpose of the game is shaping the movement of the game itself, and therefore it manifests itself as self-presentation and demonstrates what it is.

Uncertainty and unease in the contact with the image and the gallery ambience we pass through is at the same time a point of merging both with players of “our” team and with those of the “opponents’” team, because this is the dilemma we are faced with. We are trying to recognize the so-called “our side”, but the choice becomes irrelevant without a real experience, without entering the game. Gadamer warns that the game is an “ideal kingdom” that, coming forward with the demand for autonomy, tends to escape the limitation and external tutoring of the state, i.e., society. Play, as the foundation of human freedom, is the basis of the man himself, and through it he can understand life.

But what is the relationship among the representations of human figures shown at the moments of the most intense fights on basketball courts, the copied Engro’s Napoleon and the poem by Vasko Popa? As if pathos, pain, denial, physical effort and even death that can be recognized in parts of the bodies of male figures on the walls receive confirmation in the representation of the emperor who symbolizes the warrior and the timeless power. This power is found in the principles of duelling, fighting, of match and ring of which Popa’s poem (Before the Game) also speaks… “Who doesn’t break into pieces; who remains whole and gets up whole – plays.” And in the games of Pope’s poems everything is between necessity and freedom, between submission to random improvisations, conventions and uncontrolled fantasy, improvisation.

Zorana Dakovic Minniti

(translated by Vesna Strika)

Realization of the Predrag Terzi’s work Momentum was supported by Lenovo

AR Marko Granić

Audio Lazar Mihailović, Djordje Petković

Terzic was born in 1972 in Belgrade, and graduated from Faculty of Fine Arts in Belgrade in the class of professor Čedomir Vasić in 2000, where he also obtained his master degree. He received his PhD in Interdisciplinary Studies at the University of Art in Belgrade. He has exhibited in Serbia and abroad and currently works as a professor at the Faculty for Media and Communication in Belgrade. www.predragterzic.com