Емануеле Машони и Александар Зограф, Апокалипса – Бор, фотографија и стрип
Bor Notebook – Borska beležnica #46, © Emanuele Mascioni
Галерија АРТГЕТ
ЕСТЕТИКА АПОКАЛИПСЕ
Емануеле Машони – Борска бележница
11. 04 – 2. 5. 2019.
Душа и тело савременог човека су располућени. Прво чезне за лепим и добрим. Друго вапи за самоодржањем. У том процепу почива – да, почива – Бор, без становника који су исчезли у апокалипси духовне испражњености и егзистенцијалне суровости. Управо такав Бор фотографише Емануеле Машони. Нема у овим Машонијевим фотографијама ни децидног сиромаштва, ни безнађа – што би се очекивало од докуменатрне фотографије. Апокалипса је крај, а не ожиљак на болесној души и измученом телу. После смака долази нови почетак. Кад је сликао призоре борске недођије, Машони није знао да je на помолу решење за суноврат басена. Међутим, као да је наслућивао. Јер, његови снимци из циклуса који је назвао Борска бележница документују готово до краја апстрактну естетику апокалипсе.
Рад фотографа се уобичајено сматра имитативним. Но, у основи тога је велика заблуда. Околина не може да се имитира јер би онда фотограф био у улози некога ко подражава дуготрајан процес. Али, околина може да се пресликава. Управо то чини Машони, тако што пресликавање проистиче из свести да и пропадање може да има своју естетику.
Уметник фотографијеЕмануеле Машони виђено (у Бору) присваја као капитал сликовних знакова за своје ликовне циљеве, сапете између две сфере интересовања. Једне – снимака апокалипсе (у савременом значењу те речи) рудника и рударског градића. Друге – слика фантазмагоричне лепоте готово халуцинантне околине. И као што изворно реч апокалипса не означава катастрофу судњег дана већ подизање вела/разоткривање/откровење, тако и Машонијеве фотографије еманирају претежно естетику апстрактног.
Фотограф је у улози Творца. Његов усуд гордости свакако није врлина у хришћанском смислу визионарске најаве краја историје и доласка Божјег изасланика, али је оправдан тиме што Уметник својом продуктивном снагом ствара Уметност – ону која се не диви мајци природи као таквој, већ себи даје право да у њеном суноврату налази естетику. Неутажен је човеков крик, чак и из злослутне дубине јаловишта! Гернику, престоницу Баска, фашисти су сравнили са земљом, па ипак, на њеној катастрофи „никла је“ једна од највреднијих и најлепших слика свих времена!
Милена Марјановић
КАО АНЂЕО КАДА РАЗМИШЉА О АПОКАЛИПСИ
Прича о Борској бележници Александра Зографа, са својих 14 табли у боји и целокупном структуром, подсећа на археолошко ископавање. Почиње доказом присуства руде у овом региону, присуства бакра, тешког метала, блиставе безвремености. А ипак, то је само привид, јер захваљујући његовом археолошком методу, одмах га прекрива људски временски оквир: откривени предмети подсећају нас да је европска историја металургије почела у Бору и да се наставља трансформишући се у гео-историју или геополитику до данашњих и будућих времена. Прича се завршава последњим ископавањем: ексхумацијом посмртних остатака мађарског песника Миклоша Раднотија (1909–1944), који је за време нацистичке окупације депортован на присилни рад у руднике бакра и на крају устрељен у врат у једном маршу смрти. Песникови посмртни остаци: оно што је остало од његовог тела, његови последњи мали лични утисци и последње песме – Борска бележница.
The story of Notebook – O Borskoj beležnici, © Aleksandar Zograf
Зограф се овде директно суочава са разорном материјалном пролазношћу и одговара на изазов бирањем најлаганије од свих уметности – стрипа. То је уметничка форма која се састоји од ваздуха – чак и у визуелном смислу, са речима које лебде изнад слика, затворене или незатворене у „облачић“. Његов сведен и прецизан говор се, на крају крајева, изванредно огледа у песниковој визионарској бележници: једина шанса уметности да се суочи са понором јесте да пронађе неки једноставан знак – корен, месечев зрак, опушак цигарете међу уснама – нешто што може поправити стварно стање ствари, нешто што може вратити оне јединствене, свакодневне предмете који нам омогућавају да се не препустимо. Упорност да сведочи је најтипичнија одлика уметности која покушава да се бави холокаустом, која се усуђује да описује неописиво: баш таква одлучност карактерише сликарство Зографа, који се хвата у коштац са правцем названим стрип-журнализам доведеног до ивице понора. Као специјални репортер с оловком у руци, приморан је да детаљно опише догађај, сажето, једноставно и исцрпно. Па ипак, његови брзи потези пажљиво чувају јасну завршницу сваке линије; он их згушњава унутар простора моћног живог знака и дигитално боји сваку таблу – техника којом савршено влада. „Копање“ које Зограф врши својим стриповима разоткрива стварну стратиграфију, јер открива испреплетаност онога у што се човечанство претворило и онога што човечанству мора остати, његово сећање, његова историја насиља за које увек постоји ризик да их прекрију нове психолошке или идеолошке наслаге и материјали.
Илари Валбонези
Емануел Машони (Рим, 1967) од деведесетих година прошлог века ради у свету модне фотографије. Од самог почетка, поред продукције, бави се и истраживањем других тема и ситуација: места микро-историје, како би се фокусирао на „маргине“ великих историјских покрета. Од 1994. до 1996. године, Међународни комитет Црвеног крста (ICRC) га је слао у Босну, Србију, Косово, Јерменију, Чеченију, Дагестан, Азербејџан, Грузију, Абхазију, Ирак и Авганистан са задатком да документује рехабилитацију људи који су страдали од мина. Постепено су се од његових истраживачких фотографија формирале поетичније и чвршће структурисане серије које настоје да се приближе локацијама микроисторије, где догађаји добијају нове димензије и нове нивое значаја, или мотивима везаним за тренутке, личности и догађаје који су обележили историју тиме што су утицали на културну, социјалну и политичку савест.
Године 2017 је, у Земаљском музеју и Хисторијском музеју Босне и Херцеговине, отворена његова прва ретроспективна изложба под називом Музеј је затворен (2013–2017). У јануару 2018. године његова серија Сувенир – девет фотографија постављених на лајт бокс, које приказују препариране животиње из колекције Земаљског музеја Босне и Херцеговине у Сарајеву – изложена је као јавна инсталација, осврт на опсаду Сарајева, у Прерадовићевој 5 у Загребу. Серија фотографија под називом Борска бележница, која је започета у Србији 2017. године, приказана је на Будимпештанском фестивалу фотографије 2018. године и, у јануару 2019. године, у Мађарској академији у Риму, у сарадњи са Библиотеком Академије наука. Каталог изложбе (у издању Balkanology), уврштен је у Изложбу фото књига у Музеју Бенаки, Атински фестивал фотографије, 2018. године.
Саша Ракезић, алиас Александар Зограф (Панчево, 1963), објављује стрипове у југословенској периодици од 1986. године, а од раних деведесетих активније у иностраству, нарочито у Америци, у часописима као што су The Comics Journal, Zero Zero, Weirdo, Rare Bit Fiends, Buzzard, Tantalizing Stories, The Stranger, New City. Fantagraphics Books публикују више његових самосталних наслова: Life Under Sanctions, Psychonaut #1 и Psychonaut #2. Почев од 2003. године, редовно ради две стране стрипа у боји за београдски недељник Време. Самосталне изложбе је имао у Панчеву, Београду, Сијетлу, Паризу, Сан Франциску, Поатјеу, Риму, Солуну, Бечу. Самосталне наслове је објавио у Британији (Dream Watcher, Bulletins from Serbia), Италији (Diario, Lettere dalla Serbia, Psiconauta, Salluti dalla Serbia, C’e vita nei Balcani, Appunti 1, Appunti 2, Storia, Segnali), Француској (E-Mails de Pancevo, Bons Baisers de Serbie, Vestiges du monde), Шпанији (Como Fui bombardeado por el mundo libre, Fin de siglo, Vida en los Balcanes), Србији (Океан изненађења, Месец и огњено срце, Половни свет, Освета црвене вештице, Двапут наопачке, Злато на Месецу, Мала открића), Хрватској (Тушта и тма), Финској (Elamaa Saarroksissa), Немачкој (Psychonaut), Грчкој (Hairetismata apo ti Servia), Мађарској (Pszichonauta, Elhasznalt vilag), Португалији (Mundos em segunda mao 1, 2), Јапану (Bakugeki-chi Serubia karano tegami), Пољској (Pozdrowienia z Serbii).