ЈАВНО ЧИТАЊЕ РОМАНА О КРАЈУ НИСМО ПРИЧАЛИ Ђорђе Микетић
ЈАВНО ЧИТАЊЕ РОМАНА «О КРАЈУ НИСМО ПРИЧАЛИ» Ђорђе Микетић
Глумци: Горан Богдан, Јована Стојиљковић, Тамара Крцуновић
Галерија Артгет 14. 06. 2019 у 19:00
Јавно читање представља веома популарну форму јавног извођења текста која подразумева глумачку интерпретацију без костима, реквизите и кретања на сцени. Глумци најчешће седе за столом или пак стоје фиксирани у месту и читају са папира текст публици којој се приликом овог извођења оставља могућност надомаштавања.
„Ти си моја друга половина. Или трећина, мање-више“.
Да ли имамо права да захтевамо правду у свету, да су нам пуна уста критике спрам мађарског или Трамповог зида за мигранте, неоколонијализма Европске уније или експлоатације радника данас, уколико не препознајемо исту такву хегемонију у личним односима, уколико пристајемо на неједнакост у партнерским одностима или, једноставно, живимо по наслеђеним културним кодовима моћи и улога?
Ово су само нека од питања којима се бави роман Ђорђа Микетића «О крају нисмо причали».
Радња је смештена на Корчулу, данас, и прати савремени тридесетогодишњи пар.
Жељка, редитеља маркетиншких и политичких кампања, незадовољног испразношћу свог деловања, који покушава да се искупи, снимајући свој први документарни филм о Праксис-у, југословенској марксистичкој школи чије се окупљање након више од тридесет година одржава на Корчули данас, и Даре, неафирмисане композиторка и музичког сарадника на радију у Новом Саду, навикнуту на живот у његовој сенци, која изненада добија простор да преиспита себе, своју љубав и улогу у њиховом односу.
Предвиђени план радног летовања се мења кад Дара сретне пријатељицу из детињства Сташу, ћерку познатог југословенског уметника и потом се преселе код ње у импозантну венецијанску вилу на острву. У кући већ борави шаролико друштво (квази) уметника, дежурних критизера и „свезнаиша“ сличних година из југословенског региона.
Жељко посвећено одлази на конференцију о Праксису, дружи се и интервјуише старе марксисте који ламентирају о левици данас и некада, о сопственом неуспеху да се направи бољи свет, а врло је критичан, па чак и арогантан спрам укућана. Дара са Сташом обнавља пријатељство, са укућанима дели жељу за добрим проводом и безазленом забавом, и, неочекивано, добија простор за откривање нових простора слободе у вези, па чак скида и прашину са креденца своје заборављене уметности.
Документарни текстови Праксисоваца који подижу проблем опортунизма и бахатости света дана о којем они говоре постају зачуђујуће подударни са микро односом Жељка и Даре, те се између документарног, (“објективног”) и играног (“интимног”) материјала ствара се зачудна комуникација. Стога, питање које се провлачи кроз цео рукопис, могло би да се артикулише као: Да ли је данас, интиман простор, тај у коме је могућа револуција?
