РЕСУРС: УТОПИЈА
Галерија Артгет, Трг републике 5/I
4 – 25. ЈУЛ 2019.
Водитељ радионице: АНДРЕАС РОСТ (Немачка)
Аутори: ДАНИЦА ТРАЈКОВИЋ, ДУШАН НОВАКОВИЋ, АЛЕКСАНДАР ПАВЛОВИЋ, ИРЕНА НИКОЛИЋ, МИЛИЦА ДЕНКОВИЋ, ПЕТАР ВАКИЋ, МИЛИЦА СТОЈШИЋ, МАРИЈА ПИРОШКИ
Изложба Ресурс: Утопија је настала као резултат фотографске радионице коју је немачки фотограф Андреас Рост водио у у Београду и у виртуелном простору са осморо полазника у периоду април 2018 – јун 2019. године, у организацији Гете института у Београду и Културног центра Београда.
ХИЉАДЕ СУ АЛТЕРНАТИВА!
„There is no alternative – TINA“ (Нема алтернативе), изјавила је својевремено Маргарет Тачер, и од тада, говорећи о садашњости, ту реченицу понављају политичари, економисти, привредници и научници. Од победе неолибералне револуције људи лакше могу да замисле крај света него крај капитализма (Фредерик Џејмсон). Будућност се корак по корак брише из свести, па данас још само песимисти, сањари и уметници чезну за превазилажењем тренутне констелације, за утопијом која нуди простор за немогуће.
Младе уметнице и уметници из Београда успротивили су се том тренду епохе. Они желе да открију, ослободе и пренесу снагу која лежи у утопијском мишљењу. Радови им на први поглед делују фрагментарно, али их баш зато пре треба схватити као збирке које се могу проширивати него као заокружене целине. Аутори нам не приказују готове утопије, већ просторе у којима оне могу исклијати. Другим речима, они истражују могућности за рађање утопија или за појаву утопија у неком микрокосмосу.
Полазна тачка стваралачког процеса увек је неки медиј. У овом случају то је бела површина: бели лист папира, бело једро, бели чаршав. Приказујући разноврсне појавне облике белог, Милица Стојшић спасава, примера ради, тај медиј од пребрзог освајања којим му прете површни појмови попут чистоће, светлине или празнине. Брижљив однос ове уметнице према привидној празнини ствара реалистичан поростор који посматрач онда може испунити властитим утопијама.
Радови Душана Новаковића показују монументалне остатке једне утопије која је с разлогом одбачена. На готово заборављеним местима, изван домашаја дневнополитичких импертиненција, истраживачком духу открива се лепота која се може остварити и у одсуству људи.
Петар Вакић приказује успешно функционисање утопије у једном микрокосмосу, које вероватно треба захвалити искључиво чињеници да се она остварује далеко од великих центара. Утопије се, дакле, могу остварити и у потаји, а данас вероватно једино тако.
Стваралаштво Ирене Николић указује на дихотомију утопија. Пространо, естетски фасцинантно и интелигентно ова нам уметница представља визију града прилагођеног потребама аутомобилског саобраћаја. Међутим, оно што је у прошлом веку била пожељна утопија, данас се показује као катастрофално лоше планирање.
За представљање својих утопија Александар Павловић као медиј бира новине. Тај медиј превасходно је везан за прошлост, јер га је у међувремену претекла утопија слободног интернета. Уметник тако обликује дијалектички контрапункт, постављајући питање од суштинског значаја за ову изложбу: да ли је утопија данас уопште у духу времена?
Милица Денковић утопију проналази у урбаном простору. Клупе и други објекти за седење које архитекти називају градским мобилијаром такође су изгубили првобитну функцију у корист интернета. Данас се људи више не окупљају испред куће или зграде, већ на интернету. Упркос томе, без места за окупљање и за заједничку акцију не могу настати утопије, тако да – ко зна – градски мобилијар једног дана може повратити изворну намену.
Марија Пирошки фотографише раднике, једноставно и без трикова, али веома убедљиво. Радничка класа дуго је била адресат утопија, пре свега левичарских. Сада, када су радници окренули леђа левичарским визијама, показало се да левица уопште није познавала људе за које се наводно политички борила. Између осталог и зато, раднике би вредело погледати мало пажљивије.
Даница Трајковић познаје лепоту снова, а самим тим и значај имагинације за утопију.
Уметнички рукописи на овој изложби веома су разноврсни. Неки уметници раде дигитално, а неки аналогно, неки документаристички, а неки користе технику монтаже, неки користе боје, а неки се ограничавају на црно-бело. Начин на који нешто замишљамо одређује начин на који политички делујемо. Морамо бити свесни тога да је и машта политична. Понекад политика чак није ни могућа без маште. Принципу TINA супротставља се узвик TATA! (There Are Thousands of Alternatives / Хиљаде је алтернатива). На једној изложби могу се објединити различите уметничке позиције, што истовремено треба схватити као изјашњавање против партикуларизације у свету и против фрагментаризације света.
Захваљујем Милици Стојишић, Душану Новаковићу, Петру Вакићу, Ирени Николић, Александру Павловићу, Милици Денковић и Даници Трајковић на учешћу у пројекту, на њиховим сјајним уметничким остварењима и на иновативним приступима. Захвалност дугујем и Марији Пирошки, Сунчици Шидо и Франку Бауману за љубзану и кретавину сарадњу. А посебно захваљујем Весни Даниловић и Културном центру Београда, мојим партнерима у овом пројекту, на личној, финансијској и логистичкој подршци.
Андреас Рост
Андреас Рост (Вајмар, 1966) је фотограф, кустос, професор универзитета, експерт за фотографију немачког Института за везе са иностранством (ifa – Institut für Auslandsbeziehungen) у Штутгарту, носилац Награде „Ане Бирман”. Живи и ради у Берлину.
Програм уз изложбу:
Петак 5. јул 2019.
18:00 – Кустоско вођење кроз изложбу: Андреас Рост (превод обезбеђен)
Петак, 12. јул 2019.
18:00 – Вођење кроз актуелне изложбе Културног центра Београда и
Разговор о реадмисији и интеграцији Рома повратника (Галерија Podroom)
Учествују: Дејан Марковић, Форум Рома Србије и Мирјана Драгосављевић, кустоскиња изложбе
Даница Трајковић (Гњилане, 1988) живи и ради у Гроцкој. По занимању је дипломирани менаџер, а фотографијом се бави од 2016. године. Својим радом жели посматрачу да пренесе моменат и емоцију виђену кроз објектив. Највише је занима документарна и концертна фотографија. Тренутно се бави истраживањем концептуалне уметничке фотографије. Учествовала је на бројним групним изложбама и реализовала једну самосталну изложбу фотографија.
Душан Новаковић (Београд, 1973) је завршио је школу за професионалне фотографе Icart Photo у Паризу 2000. године, где је живео и радио од 1997. до 2009. године. Комерцијалном фотографијом бавио се до 2012. године. Од тада ради на самосталним и групним пројектима. У Паризу му је у два издања објављена књига Последњи Арамејци. Члан је Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС). Тренутно се највише бави аналогном фотографијом и дигиталном графиком.
Александар Павловић (Ужице, 1990) је дипломирани историчар уметности и концептуални фотограф. Активно се бави теоријом и применом фотографије кроз различите ликовне и визуелне медије. Од 2017. године излагао је више пута самостално, учествовао на групним изложбама и фестивалима у земљи и иностранству. Његови радови су објављивани, а добитник је и више награда.
Ирена Николић (Београд, 1993) је завршила основне и мастер студије на Архитектонском факултету Београдског универзитета. Током студија развија интересовање за област фотографије, као и склоности ка визуелним уметностима. Посебну пажњу у свом раду поклања односу фотографије са графиком и архитектуром.
Милица Денковић (Нови Сад, 1983) је завшила основне студије сликарства и мастер студије нових ликовних медија на Академији уметности у Новом Саду. Излагала је на више групних изложби у земљи и иностранству (Шведска, Холандија, Мађарска, Хрватска). Чланица је Савеза удружења ликовних уметника Војводине. Бави се дигиталном фотографијом и илустрацијом. Занима је поље проширеног приповедања у сфери фотографије и нових медија. Тренутно је чланица уредништва културног портала rizom.rs.
Петар Вакић (1989) је 2016. диплломирао на Одсеку за примењену фотографију Више техничке школе у Новом Саду. Фотографијом се бави осим као слободним уметничким изразом и професионално у области event фотографије и фотографије ентеријера. Радио је на неколико видео-арт пројеката и једном кратком филму. Истражује фотографију као фузију са другим медијима у теорији и пракси. Учествовао на многим групним изложбама.
Милица Стојшић (Параћин, 1984) по образовању је архитекта и дизајнер светла. Бави се визуелним језиком светла и његовим односом према простору, као и политикама перцепције у контексту уметности. Поред видеа, користи медиј фотографије, како би истраживала улогу светлости у конструкцији визуелне слике. Аутор је дизајна светла за више концерата и позоришних представа.
Марија Пирошки (Београд, 1989) је дипломирала је на Одсеку историје Филозофског факултета Универзитета у Београду. Фотографијом се бави од 2012. године. Не поседује формално образовање из те области. До сада учествовала у бројним фотографским пројектима и изложбама. Посебан фокус њеног рада посвећен је пејзажној, документарној и event фотографији.
