VUKICA MIKAČA LOVREN PROMENADA – RETROSPEKCIJA
VUKICA MIKAČA LOVREN
PROMENADA ̶ RETROSPEKCIJA
5. 12. 2019 – 6. 1. 2020.
Galerija ARTGET, Trg republike 5 /I
Neiscrpna privlačnost portreta
Ne samo da slika treba da liči na model nego i model treba da liči na svoju sliku – ovo bi ukratko mogla biti srž „scenskih“ portreta likovne umetnice Vukice Mikače Lovren. Samo uslovno rečeno scenskih, jer ove fotografije nisu nastale na sceni, osim u retkim slučajevima, kao na primer „gospođe ministarke“ Radmile Živković ili Momčila Bajagića Bajage, koja ujedno označava i početak fotografske karijere Vukice Mikače. Kreirane su izvan scene, korišćenjem kostima, šminke i rekvizita u nameri da se prikaže protagonist/kinja a ne junak/inja. Teatarski rekviziti služe samo da se realizuje fotografija koja najvernije odslikava portretisanog – bio on glumac, muzičar, slikar, pisac…
Je li došao trenutak da se ponovi da je sa mnogih aspekata – dokumentarnog, estetskog, grafičkog, semantičkog – lice bilo i ostalo najvažniji sadržaj u očima majstora? Možda i najteži sadržaj – i u tome leži njegova neiscrpna privlačnost od prvog poznatog portreta gravera Žan Batista Konstana, poznatog kao „Monsieur Huet“, koji je 1838. snimio Luj Dager.
Fascinirana svetlom, posebno prirodnim, ekskluzivnošću kostima, čarolijom scene, Mikača svoje junake „tretira“ tako što počinje posmatranjem kreacije na sceni, a proces sagledavanja stvarnog lika koji izbija iz scenskog završava u svojoj koreografiji. Trideset osam njenih fotografija, premijerno izloženih u „Artgetu“, od kojih je većina i prvi put pred beogradskom publikom, pod naslovom „Promenada ̶ Retrospekcija“ (smislila ga je sama autorka tragajući za najboljim terminom koji ilustruje izbor iz opusa stvaranog četrdeset godina), svedoče o potrazi za motivom koji je navodi da širom otvori oči i u dijalektičkom sadejstvu scenskog privida i ličnog prikaza prepozna trenutak kada se oni pretapaju jedan u drugi. Koliko li trzaja iz sna i napregnutih sati danju treba fotografkinji da nas uveri da rezultat/delo nije slučaj nego upravo pomenuta dijalektika, u kojoj se, usput, krije i polazište jednog drugačijeg ciklusa fotografija – „Ogledala“, kao ezoteričnog simbola spiritualne refleksije podstaknute znatiželjom i smelošću umetnice da se okrene astralnoj energiji.
„Istina je da pravog fotografa i dobrog psihologa, koji vidi više od drugih, ne mogu da zavaraju maske, veštačke trepavice… Važna je i plemenitost. Bezobrazluk i bahatost daju loš rezultat“, smatra Vukica Mikača,primećujući da „fotografisanjem ličnosti fotograf u stvari fotografiše samog sebe. Upravo zbog toga, svaki fotograf dobija različit rezultat.“ Rečima Danijela Masklea: „Ljudsko lice mora da se oseti, voli, obožava… ne istražuje!… Tada će varnica zaiskriti iz dva pola: pozitivnog pola, modela; negativnog pola, fotografa. I u tom poretku… naklonost, razumevanje izbiće iz milovanja dva pogleda, i fotografa i modela, svaki prelazeći pola puta približiće se jedan drugom, ući u komunikaciju i sjediniti se, unutar te male sobe, crne, mistične i magične, gde će se iz njihovog susreta roditi slika… Čin poznanstva biće zamenjen činom ljubavi…“ (Daniel Masclet, Réflexion sur le portrait en photographie (Razmišljanja o portretu u fotografiji), Photorevue, 1980, 129)
Milena Marjanović
Vukica Mikača Lovren – likovna umetnica fotografije, član ULUPUDS a, portretistkinjaa i teatarska fotografkinja, laureatkinja je Zlatnog Beočuga 2018. za trajni doprinos kulturi. Fotografsku karijeru započinje 1979. godine snimajući Bregovića, Slađanu, Bajagu, Generaciju 5, Ramba Amadeusa, Čolu… U novinski svet je uvodi Peca Popović. Sarađuje s listovima Pop Rok, Duga, Politika, Bazar, Start, Glorija…
Devedesetih godina „ulazi“ u teatar gde ostaje do dan-danas. Petnaest sezona je umetnička fotografkinja Ateljea 212, trinaest Pozorišta „Boško Buha“, sarađuje sa svim teatrima u Beogradu, kao i sa Udruženjem dramskih umetnika, Kruševačkim pozorištem, pozorišnim festivalima u Budvi, Dubrovniku, Novom Sadu.
Prvu samostalnu izložbu „Na visokim potpeticama“, na poziv Darje Martinović, priređuje 1993. u galeriji „Leonardo“. Od tada kontinuirano, samostalno i grupno izlaže u Beogradu, Njujorku, Rimu, Berlinu, Cirihu, Atini, Baru, Lionu, Solunu, Sarajevu, Novom Sadu, Loznici, Zagrebu, Pančevu, Brusu, Majdanpeku, Leskovcu, Doboju, Somboru…
Dobitnica je Zlatnih plaketa Foto saveza Jugoslavije i Srbije, 1980. i 2008; Srebrne plakete Foto saveza Jugoslavije, 1980; Godišnjih nagrada ULUPUDS-a, 2008, 2010 i 2016; Specijalne nagrade „Mercedes“; Druge nagrade na Međunarodnom takmičenju „Umjetnici emocija“, 2010. u Zagrebu, i brojnih drugih nagrada i priznanja.
Njene fotografije se nalaze u kolekcijama Muzeja primenjene umetnosti, Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, Udruženja dramskih umetnika Srbije, Međunarodnom kulturnom centru u Beogradu, kao i u Zavičajnom muzeju u Baru.
Kao slobodna umetnica živi i radi u Beogradu.
Kontakt: vukicam@yahoo.com
