ВУКИЦА МИКАЧА ЛОВРЕН ПРОМЕНАДА – РЕТРОСПЕКЦИЈА

ВУКИЦА МИКАЧА ЛОВРЕН
ПРОМЕНАДА  ̶  РЕТРОСПЕКЦИЈА

5. 12. 2019 – 6. 1. 2020.
Галерија АРТГЕТ, Трг републике 5 /I

Неисцрпна привлачност портрета
Не само да слика треба да личи на модел него и модел треба да личи на своју слику – ово би укратко могла бити срж „сценских“ портрета ликовне уметнице Вукице Микаче Ловрен. Само условно речено сценских, јер ове фотографије нису настале на сцени, осим у ретким случајевима, као на пример „госпође министарке“ Радмиле Живковић или Момчила Бајагића Бајаге, која уједно означава и почетак фотографске каријере Вукице Микаче. Креиране су изван сцене, коришћењем костима, шминке и реквизита у намери да се прикаже протагонист/киња а не јунак/иња. Театарски реквизити служе само да се реализује фотографија која најверније одсликава портретисаног – био он глумац, музичар, сликар, писац…
Је ли дошао тренутак да се понови да је са многих аспеката – документарног, естетског, графичког, семантичког – лице било и остало најважнији садржај у очима мајстора? Можда и најтежи садржај – и у томе лежи његова неисцрпна привлачност од првог познатог портрета гравера Жан Батиста Констана, познатог као „Monsieur Huet“, који је 1838. снимио Луј Дагер.
Фасцинирана светлом, посебно природним, ексклузивношћу костима, чаролијом сцене, Микача своје јунаке „третира“ тако што почиње посматрањем креације на сцени, а процес сагледавања стварног лика који избија из сценског завршава у својој кореографији. Тридесет осам њених фотографија, премијерно изложених у „Артгету“, од којих је већина и први пут пред београдском публиком, под насловом „Променада  ̶  Ретроспекција“ (смислила га је сама ауторка трагајући за најбољим термином који илуструје избор из опуса ствараног четрдесет година), сведоче о потрази за мотивом који је наводи да широм отвори очи и у дијалектичком садејству сценског привида и личног приказа препозна тренутак када се они претапају један у други. Колико ли трзаја из сна и напрегнутих сати дању треба фотографкињи да нас увери да резултат/дело није случај него управо поменута дијалектика, у којој се, успут, крије и полазиште једног другачијег циклуса фотографија – „Огледала“, као езотеричног симбола спиритуалне рефлексије подстакнуте знатижељом и смелошћу уметнице да се окрене астралној енергији.
„Истина је да правог фотографа и доброг психолога, који види више од других, не могу да заварају маске, вештачке трепавице… Важна је и племенитост. Безобразлук и бахатост дају лош резултат“, сматра Вукица Микача,примећујући да „фотографисањем личности фотограф у ствари фотографише самог себе. Управо због тога, сваки фотограф добија различит резултат.“ Речима Данијела Масклеа: „Људско лице мора да се осети, воли, обожава… не истражује!… Тада ће варница заискрити из два пола: позитивног пола, модела; негативног пола, фотографа. И у том поретку… наклоност, разумевање избиће из миловања два погледа, и фотографа и модела, сваки прелазећи пола пута приближиће се један другом, ући у комуникацију и сјединити се, унутар те мале собе, црне, мистичне и магичне, где ће се из њиховог сусрета родити слика… Чин познанства биће замењен чином љубави…“ (Daniel Masclet, Réflexion sur le portrait en photographie (Размишљања о портрету у фотографији), Photorevue, 1980, 129)

Милена Марјановић

Вукица Микача Ловрен – ликовна уметница фотографије, члан УЛУПУДС а, портретисткињаа и театарска фотографкиња, лауреаткиња је Златног Беочуга  2018. за трајни допринос култури. Фотографску каријеру започиње 1979. године снимајући Бреговића, Слађану, Бајагу, Генерацију 5, Рамба Амадеуса, Чолу… У новински свет је уводи Пеца Поповић. Сарађује с листовима Поп Рок, Дуга, Политика, Базар, Старт, Глорија…
Деведесетих година „улази“ у театар где остаје до дан-данас. Петнаест сезона је уметничка фотографкиња Атељеа 212, тринаест Позоришта „Бошко Буха“, сарађује са свим театрима у Београду, као и са Удружењем драмских уметника, Крушевачким позориштем, позоришним фестивалима у  Будви, Дубровнику, Новом Саду.
Прву самосталну изложбу „На високим потпетицама“, на позив Дарје Мартиновић, приређује 1993. у галерији „Леонардо“. Од тада  континуирано, самостално и групно излаже у Београду, Њујорку, Риму, Берлину, Цириху, Атини, Бару, Лиону, Солуну, Сарајеву, Новом Саду, Лозници, Загребу, Панчеву, Брусу, Мајданпеку, Лесковцу, Добоју, Сомбору…
Добитница је Златних плакета Фото савеза Југославије и  Србије, 1980. и 2008; Сребрне плакете Фото савеза Југославије, 1980; Годишњих награда УЛУПУДС-а, 2008, 2010 и 2016; Специјалне награде „Меrcedes“; Друге награде на Међународном такмичењу „Умјетници емоција“, 2010. у Загребу, и бројних других награда и признања.
Њене фотографије се налазе у колекцијама Музеја примењене уметности, Музеја позоришне уметности  Србије, Удружења драмских уметника Србије, Међународном културном центру у Београду, као и у Завичајном музеју у Бару.
Као слободна уметница живи и ради у Београду.
Контакт: vukicam@yahoo.com