MARIJANA JANKOVIĆ VREME JE PROSTOR
MARIJANA JANKOVIĆ
VREME JE PROSTOR
14. 1 – 13. 2. 2020.
Galerija Artget, Trg republike 5/I
Izložba mlade fotografkinje Marijane Janković pripada umetničkim projektima koji se bave fenomenologijom memorije, u okviru koje umetnici tragaju za sećanjima, vlastitim identitetom, smislom postojanja i njegovim umetničkim izrazom. U savremenom kontekstu koji „ubrzavanjem vremena i sužavanjem prostora izaziva pukotine u sećanju” (Katroga, 2011:36), autorka pribegava umetničkom stvaralaštvu koje uspostavlja kontinuitet i umirujuće osećanje pripadnosti.
Umetničke prakse koje reinterpretiraju, kolažiraju i proizvode sećanja često polaze od ličnih arhiva, svedočanstava koja se različito čitaju i reartikulišu, u zavisnosti od aktuelne potrebe. U okviru ovih privatnih arhivalija, porodične fotografije imaju značajan potencijal, ne samo da transcediraju određeni kontekst i lokaciju (Vels, 2006:54), već i da kroz intimne priče ponude i mogućnost refleksije o društvu. Partikularnost jedne privatne istorije, kao i senzibilitet jednog stvaraoca mogu postati pokretač i zaliha kolektivne memorije, podsticaj zajedničkom promišljanju o istoriji, stvarnosti, smislu.
Iskreni podatak o jednom pojedincu može da bude
značajan podatak o stvarnosti uopšte.
(Ristić, 1952:7).
Načini na koji se pamćenje i zaborav kreću kroz vreme u našem procesu sećanja, u velikoj meri su određeni materijalnim tragovima iskustava, na osnovu kojih gradimo sliku-sećanje. Među tim ostacima – svedočanstvima, fotografija gotovo da u svačijoj privatnoj istoriji novijeg doba ima presudnu ulogu. U susretu sa umetničkim radom, tuđe poređane fotografije ne bi mogle biti okidači za promišljanje i spoznaju. One bi bile niz koji ništa ne saopštava, te takvoj neuzbudljivoj uobičajenosti fotografija porodične svakodnevice autorka dodaje upliv emotivnog, ličnog doživljaja vlastite istorije, koristeći se umetničkim tehnikama i vizuelnim jezikom naracije, asocijativnog povezivanja, interpolacije i preobražaja, stvarajući kontekst ambivalentnosti u kome koegzistiraju suprotne ali i neodvojive kategorije – fikcija i činjenice, rekonstrukcija i konstrukcija. Koristeći emotivni i informativni potencijal fotografije (Sekula, 2016: 92), autorka predstavlja putovanje kroz topose prošlih iskustava, spojenih u dijalektičku sliku prisustva i odsustva, stvarnosti i imaginacije, drugih i sebe.
Foto-dosije o autorki očitava njen unutrašnji svet. Prevođenje porodične arhive i istorijata u doživljaj svog identiteta, putem umetničkih tehnika kolažiranja, razvijanja sećanja u narativ umetničke knjige, asocijativnih povezivanja prošlosti i sadašnjosti, vremena i prostora, sebe i drugih, u okviru portreta i autoportreta u sadašnjem kontekstu (kao ekstenzijama prethodnih iskustava, gde je fizički prostor tačka susreta proživljenog iskustva i sećanja), poslužilo je kao materijalni i simbolički okvir za re-kolekciju i izgradnju prisustva i značenja. Umetničko i imaginarno popunjavanje stvarnosti važan je momenat u izgradnji sopstva (Bergin, 2016:150). Stvaranje ove priče tako nije samo proces prisećanja, već i konstrukcije, kao i analize i vrednovanja sebe kroz prethodna i sadašnja iskustva.
Ljudi stara sećanja samo ne preživljavaju ponovo, već ih koriste za prikupljanje znanja (epistemička funkcija) i kao katalizatore promene (emancipatorska funkcija).
(Štaudinger, 2001)
Izložba Vreme je prostor je autobiografsko sećanje, pripovedanje koje je obojeno stvarnošću prošlosti i zamišljenjem prošlosti, koliko prenošenjem toliko i stvaranjem (Katroga, 2011:32). Ova istovremena retrospekcija i retroprojekcija (ibid.: 34) proces je istraživanja, vrednovanja i izgradnje smisla i vlastitog identiteta autorke, a ujedno je i podsticaj nama za promišljanje i konceptualizaciju onoga što smo danas, a na tragovima onoga što smo nekad bili, ili što ćemo uskoro postati.
Milica Perić
Literatura
Katroga, F., 2011. Istorija, vreme i pamćenje, Beograd: Clio
Bergin, V., 2016. „Gledanje fotografije“, u: Promišljanje fotografije, prir. V. Bergin, Beograd: Kulturni centar Beograda
Sekula, A., 2016. „O izumevanju fotografskog značenja“, u : Promišljanje fotografije, prir. V. Bergin, Beograd: Kulturni centar Beograda
Vels L., 2006. Fotografija, Beograd: Clio
Staudinger, Life reflection: A social-cognitive analysis of life, review”, u: Review of general Psychology, 5.
Ristić, M., 1952. Prostor – vreme : Eseji i članci, Zagreb: Zora
Marijana Janković (Ivanjica, 1994) je završila je osnovne i master studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek Primenjena grafika, modul Fotografija.
Autorka je jedne samostalne izložbe (Auto)portret (Galerija Doma kulture u Ivanjici, 2019) i učesnica na 35 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu, u polju fotografije, grafike i umetničke knjige. Trenutno se pretežno bavi konceptualnom fotografijom i proširenim medijem fotografije.
Dobitnica je nagrade iz Fonda „Beta i Rista Vukanović” 2017. godine za najbolje ostvarenje iz oblasti grafike studenata osnovnih akademskih studija, kao i pohvale na XVIII Bijenalu studentske grafike, te otkupne nagrade Ministarstva kulture i informisanja na izložbi Male grafike 2016. godine.
