Galerija Podroom, Knez Mihailova 6/-1
Katalog izložbe / The exhibition catalogue
JAEL SERLIN, Bez Jedrena
20. 2 – 4. 6. 2020.
Kustoskinja: Gabi Hamburg Fima
Četvrtak, 20. februar u 19.30
Razgovor sa umetnicom – Jael Serlin (razgovor će biti na engleskom jeziku)
U srcu izložbe je putovanje ka sebi i ka spoljnom svetu. Protok sećanja i zaboravljenih mesta. Jael Serlin u svojim radovima koristi različita sredstva kako bi opisala čežnju za sećanjima obavijenim zaboravom, na izgubljene korene jevrejske zajednice koja je nekada naseljavala grad Jedrene na severozapadu Turske. Izložba je pokušaj da se ispita kako se lično sećanje i kolektivno pamćenje formiraju činom stvaranja slika, u čijem korenu leži čin zaborava. Oba ova mehanizma se oblikuju slikama koje se sastoje od autentičnih komponenti, događaja koji su se odigrali i od zamišljenih delova. Međutim, moramo praviti razliku među njima. Dok se kod kolektivnog pamćenja čin zaboravljanja primenjuje da bi se prikrili, ućutkali i isključili narativi koji bi mogli poremetiti kolektivni etos i hegemoniju, mehanizam zaboravljanja u umu čoveka neće izbrisati traumu, koja će zauvek ostaviti trag na duši i sećanju.
Slike na izložbi su i same mesta zaborava i kreću se između vidljivosti i iščeznuća. Projektovane slike izblede kada svetlost nestane. Gipsana ruka će se vremenom zdrobiti i raspasti se. Tabla u centru izložbe postaje površina na kojoj Serlin crta i briše, otkriva i pokriva, formirajući sklop veza i erodirajući ih dok ih konačno ne izravna, stvarajući fotografsku sliku cele table. Njeni postupci na površini podražavaju način na koji se upamćene slike tkanjem umeću u dušu, filtriraju kroz maštu i stvarnost. Ovaj postupak se podudara sa Frojdovim člankom iz 1925. godine o „Magičnom bloku“ u kojem je koristio metafore pisanja i brisanja da bi opisao odnos između svesnog i podsvesnog. Pod preciznom rukom Jael Serlin elementi na Tabli postaju kartografske lokacije na zamišljenoj mapi. U susretu sa novim teritorijama, one opisuju ostatke jedne izgubljene zemlje.
Tokom posete bila je i na jevrejskom groblju. Iznenadili su je anonimni portreti na nadgrobnim spomenicima sa slikama koje označavaju profesiju preminulih. Serlin je odabrala slike noža, prozora, makaza i vage i potom dala da se one digitalno izvezu zlatnim nitima na belom platnu. Te zlatne slike asociraju na zlatne fajumske portrete i kao da prizivaju duh mrtvih, sablasne tragove rodnog mesta predaka Jael Serlin. Kroz film koji se projektuje treperi slika bake Jael Serlin, dok je još živa, dok još diše, ali jedva; prikazana je s leđa dok je unuka snima na smrtnoj postelji.
Tokom svog istraživanja Serlin je naišla na jednu neobičnu anegdotu koja kaže da je nakon zauzimanja Konstantinopolja 1453. godine, R. A. Isak Frenč, vođa zajednice Aškenaza (Bugarska, Rumunija i Srbija), pozvao Jevreje Zapadne Evrope da se nastane u Otomanskom carstvu. Došlo je do emigracije iz Jedrena u Konstantinopolj, ali nakon 1492. godine mnogi emigranti su došli iz Španije, Portugala i Italije u ovaj grad, tada poznat kao Hadrijanopolj. Minijaturne sinagoge koje prikazuju jevrejsku sinagogu u Jedrenu i jevrejsku sinagogu u Beogradu izgledaju kao nadgrobni spomenici ovim dvema zajednicama koji tkaju providnu i zamišljenu nit priča o migracijama između njih.
Jael Serlin (1983) je interdisciplinarna umetnica, koja se izražava u polju crteža, štampe, skulpture, instalacije i video radova. Diplomirala je na Fakultetu za umetnost i obrazovanje Emunah i masterirala na Fakultetu za umetnost Hamidrasha. Njeni radovi izlagani su na mnogim grupnim izložbama u Izraelu i inostranstvu. Nedavno je bila učesnica prestižnog rezidencijalnog programa Apexart u Njujorku.
Gabi Hamburg Fima (1975) je nezavisna kustoskinja i istraživačica u oblasti savremene umetnosti iz Izraela. Master diplomu iz oblasti politike i teorije umetnosti stekla je Bezalel akademiji za umetnost i dizajn u Jerusalimu. Trenutno radi na tezi „Fotografska slika kao mesto zločina“. Od 2007. godine bila je kustos na više nezavisnih izložbi u Izraelu i inostranstvu.
Intervju sa umetnicom
J. G: U svom radu preispituješ lična sećanja i kolektivna pamćenja u čijoj osnovi leži zaborav, a sve kroz čin stvaranja slika. Koje su to komponente i događaji koji su autentični a koji izmaštani – kako biraš koja ćeš sećanja oživeti, a koja iskonstruisati u radu?
J. S: Rad je počeo od nekih sumornih uspomena na priče koje mi je pričala baka, rođena u Jedrenu, u Turskoj. Kad baka više nije mogla da govori, pomislila sam da je vreme da krenem na putovanje, njenim stopama. Preko predmeta, fotografija i fragmenata svojih sećanja na njena sećanja, otisnula sam se na to putovanje. Mislim da u činu sećanja leži stvarni čin zamišljanja. Značenje stvaramo kombinacijom autentičnih delova i zamišljenih delova. Čini mi se da je ono rezultat susreta slika ugrađenih u nas kolektivnim pamćenjem i pamćenja vlastitog iskustva.
Zanimalo me kako se sećanja koja nisu naša urezuju u naše telo i dušu. Drugim rečima, kako se sećamo stvari koje nikada nismo doživeli.
Svoje istraživanje sam započela koristeći materijal iz arhiva jevrejskog naroda u Nacionalnoj biblioteci u Jerusalimu. Tamo sam našla mnogo toga o jevrejskoj zajednici u Jedrenu. Većinu nisam razumela pa sam razne ljude molila da mi pomognu. Putem društvenih mreža na internetu sam uspela da pronađem potomke ove zajednice i ljude koji su mogli da dodaju neke delove koji su nedostajali i prevedu tekstove sa turskog i ladino jezika.
U ovom radu povezujem tragove jevrejske zajednice u Jedrenu koja je odavno nestala. Tragovi se pojavljuju kao skup slika. Na primer, kao zlatni znakovi izvezeni na platnu. To su prenete gravirane slike sa nadgrobnih spomenika na jevrejskom groblju u Jedrenu. Više primera tih slika ima u video zapisima koje sam snimila tokom posete Jedrenu. Glavni deo izložbe je Tabla na kojoj spajam materijal koji sam pronašla u nacionalnim arhivima sa materijalom iz privatnih arhiva, porodičnih albuma. Imaginarni sloj ovog rada je nastao kroz veze koje uspostavljam između fragmenata, jer želim da rekonstruišem dezintegrisanu prošlost i na trenutak je oživim.
Mislim da su u ovom radu sećanje i zaborav isprepleteni i upisani jedno u drugom. Slično odnosu negativa i pozitiva jedne fotografije ili kalupa koju su jedno drugom trag. Mnoge slike koje pravim su umnožavanje jedne iste slike. Koristeći ovu praksu, pokušavam da sačuvani fragmenti budu rezonatori onih koji su izgubljeni. Primere tog metoda imate kod zvuka, video umetnosti i na tabli. Glavna slika je veliki razboj na kraju dugog hodnika. Razboj se pojavljuje kao moja želja da ponovo izatkam prebogatu priču o jedrenskim Jevrejima.
Minijaturni odlivci zgrada zajednice, poput sinagoga u Jedrenu i Beogradu, porodične kuće ili mosta u Jedrenu, podsećaju na zmijsku košuljicu, tragove života.
J. G: U nekom smislu ovu izložbu možemo posmatrati kao veliku skicu i pokušaj prizivanja sećanja. Na čija se sve sećanja oslanjaš?
J. S: Mislim da u svom radu na mnogo načina referišem na memorijalna mesta. Mesta koja su izgrađena kao sredstvo pomoću kojeg se neka zajednica migranata seća svoje prošlosti. Na taj način se pamte elementi kulture koji su izbrisani tokom procesa migracije. Tokom tog procesa migranti osećaju otuđenost od svog maternjeg jezika. Ta sećanja me privlače zbog verovatnoće da budu izgubljena i zaboravljena. Ja im prilazim kroz likovni jezik. Tretiram ih kao skriveni kod. Jezik na koji nema obreda inicijacije.
Slika u kojoj se zaborav oživljava u sadašnjosti jeste slika kako gledam svoju baku koja spava. Ona predstavlja krhku nit koja razdvaja život i smrt. Lagani dah, dragoceni trenuci oproštaja. Ova slika korespondira sa udvostručenom cijanotipijom groblja u Jedrenu koja na ulazu dočekuje posetioce izložbe. Slika se pojavljuje i nestaje gotovo oponašajući nežni dah moje bake na njenoj samrtnoj postelji.
J. G: Gledajući kroz ovu Frojdovu metaforu, šta za tebe lično predstavlja konstruisanje table slikama – šta je ono što svesno iscrtavaš a šta je ono nesvesno što proizilazi iz tog procesa?
J. S: Frojdova metafora pomaže da razumemo kako se sećanje gradi od slojeva. Slojevi su sačinjeni od takozvanih autentičnih elemenata i izmišljenih elemenata. Frojd referira na način na koji nastaju naši snovi i sećanja i u ovom radu ja pokušavam da pokažem kako je stvaranje kolektivnog pamćenja u našoj kulturi veštačka simulacija načina na koji funkcioniše mehanizam pamćenja. Dakle, spajaju se autentični i zamišljeni slojevi da bi se stvorila hegemonistička priča.
Intervju priredila Jana Gligorijević
Realizaciju izložbe podržala Ambasada Izraela u Beogradu.