АРХИТЕКТУРА БРИГЕ или БРИЖНА АРХИТЕКТУРА је термин који је у последње време веома присутан на архитектонској сцени. Посебну тежину овај термин добија данашњих дана, у време актуелне пандемије, кад читав свет притиснут тренутном ситуацијом промишља и освешћује неопходност решавања низа проблема од недовољних и неадекватних болничких и неговатељских капацитета, непримерених стамбених услова, до питања јавног простора и његовог коришћења у свакодневним, али и у оваквим драстично измењеним околностима. Суочени са елементарним непогодама, избегличким кризама, порастом друштвених неједнакости архитекти траже начин да одговоре на изазове који се пред њима свакодневно и све више постављају. У Архитектонском центру у Бечу прошле године била је организована изложба Critical Care, а и у издању MIT Press објављена је и књига Critical Care. Architecture and Urbanism for a Broke. Ауторке изложбе и књиге су Ангелика Фиц и Елке Красни.
“Брига представља саму суштину архитектуре, јер фундаментално она се бави склоништем, заштитом човека од спољних утицаја. У самој својој суштини, архитектура је пресудна за људски живот или, како пише Красни, она је кључна пракса бриге за опстанак на Земљи. “
Културни центар Београда, у оквиру програма Архитектура у контексту издаје малу едицију разговора са представницима савремене архитектонске сцене. Док чекамо излазак из штампе четврте свеске, користимо прилику да вас упознамо са неким од заступљених аутора и њихових пројеката, који се могу сврстати у брижне односно, пројекте који су у великој мери мотивисани бригом за појединца и друштво у целини.
СЛУЧАЈ ПАДИНА,
Студио 3А (Наталија Ристановић, Зоран Ивковић, Милан Шпањевић, Вељко Ћирић)
Разговор вођен, 26.02.2019, Галерија Артгет, КЦБ
Легална изградња у нелегалном окружењу практично је деловање ван контекста. До које мере је могуће деловати ван контекста? То је процес који константно преиспитује позиције свих учесника у ланцу локалне станоградње од: законодавца, инвеститора, пројектанта до крајњег корисника – станара. Низ апсурдних ситуација утврдио је ауторе у ставу да је архитектура производ окружења у коме се налази, али на које могу (и морају) да утичу. Резултат овог истрајавања, ове бриге да се у постојећим скромним и неповољним околностима створи најбоља могућа архитектура, је спонтано настало мини насеље. али и препознавање и признање од стране стручне јавности (20 Салон архитектуре, Нови Сад, 2016, Признање у категорији Архитектура)
Наталија Ристановић и Зоран Ивковић, с Миланом Шпањевићем и Вељком Ћирићем, током једног пројектантског задатка и касније извођења по пројекту, имали су прилику да се сусретну с локацијом у оквиру, ако не дивљег, а оно бар спонтано насталог насеља. У питању је посао који траје у континуитету од 2011. године – пројектовање и изградња мањих стамбених зграда, за једног клијента, у оквиру минималног буџета, на парцелама насеља насталог без плана, без поштовања Закона о изградњи и међу објектима насталим без грађевинске дозволе.
1. Ако говоримо о пројектовању и извођењу стамбених објеката у Београду, по законима Републике Србије, да ли је могућа легална изградња у бесправном насељу? До које мере је могуће деловати ван лошег и неподстицајног контекста?
Наталија: Идеја легалне изградње у бесправном насељу је процес који отвара многе теме и непрестано преиспитује позицију и улогу учесника у процесу станоградње данас (планер, архитекта, инвеститор, корисник). Наш инвеститор је неко ко је потекао из грађевинског посла – некадашњи извођач завршних радова, с амбицијом да развије посао, усуђује се да уплива у изградњу и продају станова. Локација о којој говоримо је за њега окружење у којем је одрастао – нелегално насеље „Падина”, општина Звездара. Он жели да гради уз дозволу за изградњу, по законима и прописима, за породице одређеног економског статуса, у оквиру минималног буџета. Зграде треба да буду мале спратности, без лифта, минималне површине ходника и улаза, а структуре станова – двособни (око 40м2) и трособни (око 50м2). Архитектонско обликовање је вољан да препусти пројектантима, докле год се то уклапа у његов финансијски оквир и начин изградње.
…………………………………………
2. Какав је био пројектни задатак инвеститора и како сте одговорили на исти у контексту минималног буџета и прилагођавања ограниченој технологији извођачких радова?
Наталија: Инвеститор је започео посао готово без капитала, с идејом да и извођаче и пројектанте плати тек након продаје станова. Слободна процена инвеститора била је да ће се мањи станови најбоље продавати и био је у праву. Након успешно завршеног посла и заокружене целине пројектовање–извођење–продаја станова, инвеститор купује другу, суседну парцелу и процес се понавља. Тако је откупљено свих пет парцела које су једна до друге и спонтано је формирано насеље, што је дало додатну привлачност становима чија се продаја добро одвијала.
………………………………………..
4. Како су правила о архитектонском обликовању објеката у важећој регулативи утицала на изглед зграда и како утичу на савремену архитектонску праксу и слику града?
Зоран: Буџет и за пројектовање и за извођење био је минималан, а то значи да смо били врло ограничени по питању материјала и технологије извођења. Ми смо се у потпуности фокусирали на оно што је сигурно изводљиво – груба форма објекта и волумен крова. Покушали смо да стандардне елементе крова – слеме, стреха, кровне површине и баџе интерпретирамо у духу савремене архитектуре, донекле атипично. Било је потребно много цртања, убеђивања и разговора с колегама из институција, али и спремност инвеститора на ситнија одступања од грађевинске дозволе приликом извођења – како бисмо постигли крајњи резултат.
Аутор интервјуа: Бојана Пузић, архитекта