ОД ИДЕЈЕ ДО РЕАЛИЗАЦИЈЕ – SALT LAKE CITY СТВАРАЊЕ НОВО ГРАДА

ОД ИДЕЈЕ ДО РЕАЛИЗАЦИЈЕ – SALT LAKE CITY СТВАРАЊЕ НОВО ГРАДА
Добривоје Тошковић
Разговор вођен 12. јуна 2019. у Културном центру Београда

Несумњиво најзначајније дело из опуса Добривоја Тошковића је остварење Мастер плана Бидханагар у подручју Калкуте, за који се у студији ЕТХ института из Базела, под насловом : Salt Lake City (Bidhannagar) an ideal city just completed, у закључку истиче да је Salt Lake City a successful story. Ово остварење, према оцени Жака Херцога и Пјера де Мерона професора на ЕТХ, има историјски значај јер су идеје решавања проблема индустријског града у пракси реализоване.

Тема овог циклуса је „Архитектура у контексту” и управо о томе бих желела да разговарамо. Колико је контекст био важан за Ваше стваралаштво? С обзиром на чињеницу да сте радили широм света, од Азије, Африке и Европе, сусретали сте се с различитим друштвеним и културолошким феноменима, условима, климом, обичајима, начином живота. Па да кренемо од Индије, од Мастер плана Нове Калкуте, града на сланим језерима – Салт Лаке Ситy. Укратко нам испричајте како је једна југословенска фирма добила тако значајан посао, како сте се Ви нашли у томе и шта је претходило изради Мастер плана. Оно што бих желела да истакнете је контекст у коме је никао нови град по Вашој идеји, како сте се упознали с духом места, културом и обичајима локалног становништва које у том граду треба да живи и да тај град прихвати?

ДТ: Када сам добио поверење да у име предузећа „Иван Милутиновић” учествујем на међународном конкурсу за израду Мастер плана Нове Калкуте, града на сланим језерима, схватио сам да, пошто у моје време нисмо учили социологију града, први кораци морају бити упознавање с начином живота људи који ће живети у граду за који се план ради. Следећа идеја је била да обиђем два, у то време нова града. Први је био Чандигар које је дело Ле Корбизијеа и његовог тима, а други Равалпинди у Пакистану, који је дело познатог архитекте Константиноса Доксијадиса. Прво сам наравно обишао разне породице у Калкути, упознао се с условима живљења и закључио да у Индији, после радног времена, људи воле да се друже. То ми је помогло да у обради концепције, којој ћу се касније вратити, унесем битне елементе који би требало да одговарају тим људима и тој средини. Мој контекст у овом случају је четири и по квадратне миље терена насутог песком. Терен раван, што би наши људи рекли: „раван као тепсија”. У таквим контекстуалним условима и утицајима требало је планирати један нови град за триста хиљада становника. Пошто сам упознао социолошке прилике и начин живота, кренуо сам у обилазак нових градова, које сам поменуо. Први је био Чандигар. Узео сам рикшу и прокрстарио цео град. Разочарао сам се толико да сам се чак помало и уплашио. Како ћу ја да радим, када је велики Ле Корбизије направио град с улицама широким од по сто метара, с вилама – приземље и спрат, које су се низале десно и лево дуж улица; дакле велики несклад између простора саобраћајница и архитектуре. Био сам такође зачуђен чињеницом да су све централне функције изграђене на скоро километар удаљености од географског центра где живи већина људи. У поподневним и вечерњим сатима, то је био мртав град. Тако да је Чандигар школски пример, како би Енглези рекли, sleeping town-a. Такође, један од недостатака је био да град није имао никаквих привредних делатности. Још више сам се разочарао кад сам дошао у Пакистан, у Равалпинди. Доксијадиса, аутора тог града упознао сам у Либији, а потом сам се сусрео с њим и у Танзанији и добио од њега неке књиге. Познато је да се, у сувој тропској клими, са честим пустињским олујама, каква је Либија, граде куће с малим прозорима, улице су врло уске да би било што више сенке, односно хлада. Практично говорећи, људи су живели у атријумским кућама. Када сам дошао у Равалпинди, разочарао сам се када сам видео да је Доксијадис концепте из суве тропске климе каква је у Либији, пренео у Равалпинди у Пакистан, где је влажна клима и где би, уместо узаних улица, оне требало да буду широке, да прозори буду већи, да куће имају веранде, добро проветравање и тако даље и тако даље. Анализирајући даље саобраћај, шема је била ортогонална, све улице су истога ранга, што код нас не би урадили ни бруцоши. У граду није било никаквих привредних активности. Када сам се вратио у моју Калкуту, кажем намерно „у моју”, био сам помало уплашен, али сам ипак решио да ћу радити онако како сам учио на факултету и како сам научио из неких других добрих примера. Тако да сам се суочио с можда највећим изазовом, како планирати и обликовати град на потпуно равном терену, а да не буде монотон, односно да не буде град спаваоница.

Анализирајући план Нове Калкуте видимо да се посебно водило рачуна о хуманој димензији града, зеленилу, отвореним просторима, безбедности деце, дружењу.

ДТ: Мој концепт се састојао у томе да град поделим на 49 јединица суседства, што личи донекле на наше месне заједнице, али су оне знатно веће. У центру сам планирао централне функције с једним великим централним парком. Локалне јединице суседства сам тако уредио рачунајући да људи воле да се друже, а ја сам и желео да кроз своја решења то подстакнем, да их мотивишем да се друже у свом окружењу, у својој локалној заједници. Свака та заједница имала је локални центар, библиотеку, апотеку и друге садржаје. Такође сам обезбедио велики простор за омладину, за децу и хладовину за старије људе.

Каква је веза новог и старог града? Salt Lake City чини засебну целину која, како наводите у књизи, чини комплементарну целину са старим – постојећим градом. Како сте то постигли?

ДТ: Пример постојећег града помогао ми је да схватим шта није добро и како не треба радити. Та стара Калкута имала је јединствен систем канализације и водовода. Када наступи период монсуна, помешају се фекалије и кишна канализација, што је узрок сталне колере. Зато је један од основних услова био да направим сепаратну инфраструктуру, с тим што је фекална канализација укопана отприлике метар испод кишне.

Изградња Нове Калкуте (Салт Лаке Ситy) трајала је четрдесет година. Ваша идеја је поштована и реализована готово без одступања. Поштовање струке и ауторства је нешто о чему сања сваки архитекта. Како сте се осећали када сте се 2008. год. после више година вратили у Калкуту на позив градоначелника Велике Калкуте да примите награду? У својој књизи „Град на сланим језерима од идеје до реализације” описали сте осећања која сте имали шетајући градом. Можете ли да нам опишете тај осећај када препознајете оно што је у почетку била скица, потом цртеж, план и на крају реализација?

ДТ: Ви који сте такође ствараоци можете да замислите шта значи кад сте нешто стварали на цртаћој табли и након тога видите да су ваше идеје реализоване. Када сам дошао у Калкуту, изнајмио сам рикшу, али не класичну већ веспу рикшу којом сам прокрстарио цео град. Био сам врло узбуђен. Према мојој концепцији, нисам предвидео никакву семафоризацију, свака раскрсница била је систем кружног тока саобраћаја. Седео сам у близини једне такве раскрснице и посматрао токове саобраћаја у којима није било никакаве гужве.
Људи који живе у Новој Калкути су презадовољни, посебно што знају какав је живот у старој Калкути. У старој Калкути је велика гужва, мада је сада овај град у нешто бољој ситуацији, јер је раст становништва око 2,1% што је мање него у осталим градовима Индије где је раст становништва око 2,7%.
Реализација Нове Калкуте трајала је четрдесет година. Негде на половини, тј. након двадесет година, добио сам позив да будем на једном симпозијуму поводом прославе триста година Калкуте. Добио сам позив да будем у председништву жирија, који је имао три члана, један је био чувени индијски архитекта и један професор из Мексика.
Један од куриозитета је да је у овом граду изграђен други највећи стадион на свету, после Маракане у Бразилу. Стадион има сто хиљада седећих места.
Иначе, након посете „мом граду”, јер ја тако зовем Салт Лаке Ситy, био сам толико очаран да сам дуго година од радости могао једва да заспим. Једно од задовољстава које препоручујем свим колегама је да уживају у послу који раде и да им главна жеља буде да задовоље ту контекстуалну средину за коју стварају.

Аутор интервјуа: Мила Пуцар, архитекта