Кратка историја фотографије у онлајн наставцима – Друга половина XX века

Настављамо читање неких од специјализованих издања о фотографији Културног центра Београда на нашем сајту.

Прва у низу књига коју вам представљамо и поклањамо у 9 делова сваког петка, а по завршетку пандемије и одштампани примерак, јесте Кратка историја фотографије ауторке Јелене Матић, коју је Културни центар Београда објавио 2017. године.

Кратка историја фотографије – у 9 делова

Пети део

ДРУГА ПОЛОВИНА XX ВЕКА Агенција „Магнум“ и лајф фотографија – преузмите овде

Свет разорен ратом и опоравак и обнова који су уследили представљали су изазов на који је фотографија динамично одговарала готово на свим странама света.

У САД, група фотографа која је у предратном и ратном периоду померала границе фотографије, нарочито лајф фотографије и фото-репортаже, године 1947. основала је Агенцију „Магнум“. Агенција је својим члановима обезбеђивала слободу у избору тема, од званичних и значајних до свакодневних догађаја, озбиљну заштиту ауторских права и афирмацију лајф фотографије која има подједнако и документарну и уметничку вредност. Окупљајући многе од најзначајнијих фотографа ХХ века, „Магнум“ је током дуже од седам деценија постојања успевао да задржи нека од старих правила, али и да се прилагоди новим тенденцијама.

Сертификат о оснивању Magnum Photos у књизи Magnum Manifesto (Thames & Hudson, 2017)

Као и у многим европским земљама после Другог светског рата, и у Италији долази до обнове и јачања фотографског  живота. Од средине четврте до средине шесте деценије ову сцену обележило је оснивање неколико значајних фотографских група и удружења, покретање специјализованог часописа, бројне изложбе и публикације, а доминантан правац, настао пре свега у тадашњем италијанском филму, добио је назив „неореализам“.  И у неореалистичкој фотографији, приказивање свакодневице значило је усмерити фото-апарат ка градовима, њиховим скривеним деловима и дешавањима, селима, традицији и обичајима, људима провинције, њиховим анегдотама и навикама, дечјим несташлуцима, послератној обнови и многим другим сценама и ликовима новог друштва.

За разлику од филма и његових главних протагониста  који су још с првим филмовима стекли славу и у Европи и у свету, неореалистичка фотографија је много година на међународној сцени била позната посредством свега неколико фотографа међу којима је, на пример, Ђакомели. Озбиљније упознавање с дешавањима, ауторима и радовима неореализма започето је тек пре нешто више од две деценије, а Културни центар Београда је био значајна карика у организацији и предсатвљању свеобухватне изложбе и каталога Године неореализма – смернице италијанске фотографије, са око двеста радова тридесет најзначајнијих имена фотографије неореализма, која је током 2009. и 2010. године, поред Београда, представљена у Ровињу, Загребу, Бањалуци и Новом Саду.

Пјерђорђо Бранци, Човек с југа, 1956, црно-бела фотографија,из колекције Центра за истраживање и архивирање фотографије (CRAF)

Крајем четврте и почетком пете деценије XX века америчка фотографија је, као и европска, закорачила у ново, уједно и најдинамичније раздобље. Поред незаобилазне светски познате изложбе Породица човека, историју фотографије у Америци од 1950. до 1970. године обележило је мноштво различитих тенденција, појава и аутора попут Роберта Френка, Мајнора Вајта, Харија Калахана, Вилијама Клајна, Лија Фридландера, Дајане Арбус и других.
Посебно важно место за развој  међународно значајних кустоских и ауторских пројеката у овом периоду има Музеј модерне уметности у Њујорку, у коме је почетком четврте деценије оформљено одељење за фотографију са истакнутим теоретичарима и кустосима.
Део изложбе Едварда Стејхена Породица човека, Музеј модерне уметности Њујорк, 1955.

Након Мексичке револуције, процвата уметности, културе и појаве Мануела Алвареса Брава, Мексико и Латинска Америка нису ни до данас имали ниједног другог аутора коме је пошло за руком да се упише у историју фотографије XX века.

Међу ученицима и фотографима на које је Његов рад оставио заиста велики траг налазе се Наћо Лопес, Хектор Гарсија и Грасијела Итурбиде, која ће на сцену ступити почетком седамдесетих година.

Када је реч о Бразилу, Венецуели, Аргетини, Гватемали и другим земљама Јужне Америке, тек од седме деценије на сцену су ступили аутори који су успели да се пробију ван граница континента. Неки од њих су Себастијан Салгадо, Алисија Д’Амико, Сара Фасио, Паоло Гапарини, Марио Краво Нето и Мигел Рио Бранко.

Свакако треба поменути  кубанског документарног фотографа Алберта Дијаса Корду, готово једну деценију и званичног Кастровог фотографа, који је својим одличним фотографијама успео је да овековечи све протагонисте и дешавања током Кубанске револуције и на политичкој и јавној сцени после ње. Његова фотографија Че Геваре под називом Јуначки герилац из 1960. спада међу најпознатије и најрепродукованије фотографије на свету.

Мануел Алварес Браво, Пејзаж с коњем, Мексико, 1932.

Фотографија у Индији, Кини, Кореји и другим земљама Далеког истока мање-више постоји од првих деценија XX века. Ипак, ни у једној од њих фотографи и њихови радови током тих деценија постојања нису успели да трансформишу историју како своје тако и међународне фотографске сцене. Током друге половине двадесетог века у томе су успели једино јапански аутори.

Трауматични ратни догађаји и посебно завршна бомбардовања Хирошиме и Нагасакија, на једној страни, али и оптимизам условљен брзим економским развојем, порастом становништва, модернизацијом и ширењем градова по престанку савезничке окупације 1952. веома су утицали на културни и уметнички живот, а нарочито на млађу генерацију уметника.
На фотографској сцени уочавају се две групе стваралаца. Једну чине они који фотографију доживљавају као објективни медиј и стварају у чисто документаристичком маниру, фокусирајући се углавном на последице рата и живот људи (Josuke Jamahata), а другу они који теже другачијем, субјективном виђењу (Еико Хосое, Шомеи Томацу, Ико Нарахара, Акире Сато, Акире Таро,  Кикуџи Кавада и др).

Еико Хосеа, из књиге Камајтачи, 1969.

Јелена Матић (Београд, 1977) је дипломирала на Катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду, а магистрирала је на групи за Теорију уметности и медија Универзитета уметности у Београду. Бави се историјом и теоријом фотографије, медија и савремене уметности.