Кратка историја фотографије у онлајн наставцима – Кратка историја фотографије у Србији

Настављамо читање неких од специјализованих издања о фотографији Културног центра Београда на нашем сајту.

Прва у низу књига коју вам представљамо и поклањамо у 9 делова сваког петка, а по завршетку пандемије и одштампани примерак, јесте Кратка историја фотографије ауторке Јелене Матић, коју је Културни центар Београда објавио 2017. године.

Кратка историја фотографије – у 9 делова

Осми део КРАТКА ИСТОРИЈА ФОТОГРАФИЈЕ У СРБИЈИ – ПРЕУЗМИТЕ ОВДЕ

Са доласком Димитрија Новаковића који је први 1840. године фотографисао Београд техником дагеротипије, преко путујућих фотографа и Анастаса Јовановића до појаве професионалних фотографских атељеа опремљених по узору на европске прихватање и ширење фотографије у нашој средини се одвијало готово паралелно са светом.

У историји фотографије у Србији, а посебно у њеној раној фази, вишестрано је значајно име Анастаса Јовановића, сликара, литографа, декоратера, касније и управитеља двора кнеза Михаила Обреновића, уметнички формираног у Бечу, чији се опус дужи од 40 година креће од првих панорамских приказа Беча, Београда са околином, павиљона, српске коњице, калемегданских бедема, преко првих „фото-репортажа“ са прославе Таковског устанка или турске војске пред одлазак из Београда, те аутопортрета (Аутопортрет с Пецваловим објективом, 1854), до посебно културно-историјски вредне серије портрета знаменитих личности српског друштва.
Анастас Јовановић, Аутопортрет с Пецваловим објективом, 1854, Музеј града Београда

Време путујућих фотографа се завршава почетком 1860. године, од када, прво у Београду, а потом и у другим градовима Србије, страни и домаћи фотографи отварају сталне фото-атељее и највише се оријентишу на израду портрета с прилично једноличним приступом, пре свга чланова владарских породица и других познатих личности из политичког, јавног и културног живота.

Анастас Јовановић, Кнез Михаило у ентеријеру, око 1856, дијапозитив, стаклена плоча, 8,2 x 8,1 цм, Музеј града Београда

Промене у погледу приступу портретисаном моделу и проширивању тема дошле су почетком XX века са сменом патријархалног друштва модерним, техничко-технолошким развојеми појавом фото-аматера. Већина аматера била је опредељена за документарно-реалистички приступ и фотографисање пејзажа, архитектуре, етно-мотива, али и бележење ситуација и тренутака из живота својих пријатеља, комшија, деце и свакодневице града, па тада настају и значајне фото-документације бројних градова, важних али и свакодневних догађаја и личности у Србији.

Љубиша Ђ. Ђонић, Мушкарац за писаћим столом, 1908, желатински поступак, кабинет формат, Фото-музеј, из колекције Милоша Јуришића

Развој фотоаматеризма, од оснивања прве фотографске организације у Србији Клуба фотографа аматера „Београд“ (1901), чијем је оснивању претходила Прва изложба фото-аматера одржана исте године у Грађанској касини, бележи бројне активности: изложбе, појаву првих часописа и књига посвећених фотографији, али и дисконтинуитет условљен политичким догађајима и ратовима.
Вероватно најважнији фотографски догађај међуратног периода у Србији и Краљевини Југославији јесте изложба Југословенске аматерске фотографије 1936, чији је главни иницијатор и организатор било Српско планинарско друштво и његова фото-секција. И она је показала оно што углавном карактерише читав овај период фотографије у Србији: подржавање сликарства и употребу у чисто документарне или научне сврхе.
Ипак, краткотрајну појаву модернизма у фотографији изван аматеризма унели су представници београдског надреализма Растко Петровић, Марко Ристић, Ване Бор, Радојица Живановић-Ное и посебно Никола Вучо, као београдски пандан званичном фотографу француског надреализма Ману Реју.

Никола Вучо, Ми немамо кога да убеђујемо, Београд 1929, савремена фотографија израђена са оригиналног негатива, Музеј примењене уметности, Београд

Другу половину 1930-их година, пред Други светски рат, обележава плејада нових аутора на читавом простору Краљевине Југославије, а у Србији и Београду, поред других, делују Бранибор Дебељковић, Војислав Маринковић, Аркадиј Столипин, Станоје Бојовић и Милош Павловић. Они доносе нове погледе и приступе у реализацији слике, тематску разноликост, а значајно утичу и на промену концепта клупске праксе и фотографске сцене. Оснивају Клуб фото-аматера „Београд“, претечу послератног Фото-клуба „Београд“, учествују на међународним предратним изложбама.

Александар Аца Симић, Панорама Позоришног трга, 1939–1940, црно-бела фотографија, Музеј града Београда

Промене и новине полако почињу да се јављају и у фото-журнализму од средине треће деценије. У Србији, иако не на нивоу светске штампе, дневни листови Политика, Време и други уводе полако фотографију на своје странице и то углавном када је реч о важним политичким догађајима. Један од упечатљивијих примера модерног фото-журнализма у Србији представља циклуси Милана Роглића о демонстрацијама одржаним у Београду 27. марта 1941. против потписивања Тројног пакта, у којем фотограф више није само сведок већ и прави учесник радње. Највиши домет у овој области остварио је свакако Александар Аца Симић у серијама фотографија београдских улица, тргова, пијаца, људи у свакодневним пословима, комичним ситуацијама и појавама, а његов хуманистички погледа на свет око себе постаће одлика фото-журнализма и уопште фотографије у другој половини XX века.

Александар Аца Симић, Улични сат на Теразијама, 1941, црно-бела фотографија, Музеј града Београда

…………………….

Јелена Матић (Београд, 1977) је дипломирала на Катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду, а магистрирала је на групи за Теорију уметности и медија Универзитета уметности у Београду. Бави се историјом и теоријом фотографије, медија и савремене уметности.