МИЛОМИР КОВАЧЕВИЋ ДОБРО ДОШЛИ НА ГОЛИ ОТОК

МИЛОМИР КОВАЧЕВИЋ
ДОБРО ДОШЛИ НА ГОЛИ ОТОК
11. 6 – 30. 7. 2020.
Галерија АРТГЕТ, Трг републике 5/I
Уметнички директор Галерије Атгтет у 2020: Александар Костић

Фотографије Миломира Ковачевића Добро дошли на Голи оток, имају нешто што није ни мало иро­нично као назив ове изложбе: позив да коначно физички, помоћу светлости и сенки откријемо нешто што је у нашим главама само појам о па­клу. Јер, Голи оток је то – синоним за хадске муке којима су били изложене хиљаде страдалника од 1948. па до касних педесетих и увек остао само као магловита претња, а мање као конкретан гео­графски појам са својим топонимима.
И сам сам боравио на том уклетом месту, као Миломир, другим послом од овог уметника, али сада, док посматрам његове визуелне импресије, помишљам како то место можда нисам видео до­бро. Оно је на мене деловало као целина, као уда­рац у главу, а фотографије Миломира Ковачевића разлажу тај скуп у низ визуелних сензација и иза­браних призора које ствари осветљавају сасвим другачије од онога како сам их ја доживео.
Те фотографије говоре заправо о нама сада. И постављају питање: да ли смо на том уклетом острву оставили саосећање. Јер, ништа није тако присутно у тренутку који управо живимо као то – недостатак емпатије, одсуство разумевања за друге, незаинтересованост за патњу. Ове фотогра­фије на мене делују као немо упозорење да смо заборавили да смо људи.

Горан Марковић
Београд, 21. 5. 2020.

Родио сам се и живјео у Југославији и у моје вријеме се није причало о Голом отоку. Године 1990. сам имао прилику посјетити 6 за­твора у Босни и Хрвтској, нисам ишао да видим људске звијери, криминалце, убице већ људе који живе у специфичним околностима са специфич­ним правилима.
Мало времена послије нашао сам се и провео 1007 дана у Сарајеву, које је на наки начин и само постало велики затвор, опет са својим спец­ифичним правилима, и свудгдје сам видјео љуску патњу, ране…
Голи оток је увијек остао тема која ме је интри­гирала, као највећа (по моме мишљењу) „мрља“ у историји Југославије, партије, комунизма, соција­лизма,Тита…, као мјесто страдања и патње хиља­де невиних људи.
Мој егзил у Париз, а и појављивање сведочења преживјелих логораша о животу на Голом отоку само је још повећавало моју жељу да једног дана одем тамо. Да ли је то тада била само жеља за документовањем или нешто више ни сам не знам.
И услиједио је позив мога пријератног пријатеља из Загреба Дарка Бавољака да посјетимо Голи оток.
Све се брзо дешавало, Париз, Загреб, Раб, Лопар, бродица и 45 минута вожње и дођосмо на Голи оток.
Изблијеђена огласна табле „Добро дошли на Голи оток“ је прво што вас дочека. И онда почињем обилазак Отока…
Све је урушено, уништеном што од људи, што од природе, вјетра, кише… На сваком кораку виде се или осјете трагови боравка затвореника. Разваље­не зграде, погони за рад, непотребне и нејасне бетонске грађевине, спавоне, игралишта, камено­лом, кино сала. Цијели Оток је повезан путевима од туцаног камена, велики сливници за скупљање воде од камених плоча су исто радили затворени­ци. Унутар зграда руинирани су зидови, металне плоче су захрђале, плочице су потамниле, свјет­лост упада у млазовима кроз разваљне кровове.
Све је пусто и аветињски као из неког филма, нијемо све фотографишем, како је могуће да је ово постојало, да је толико људи страдало, мучено…

Миломир Ковачевић

Миломир Ковачевић (1961) фотографијом почиње да се бави са 17 година у Универзитетском фото-кино клубу ЦЕДУС у Срајеву. Од самог почетка његов опус је посвећен животу на улицама, као и друштвеним, културним и спортским догађањима у Сарајеву, а де­ведесетих постаје један од најзапаженијих фото-хро­ничара града.
Чланом Удружења ликовних и примјењених уметника Босне и Херцеговине (УЛУПУБиХ) постаје 1989. године.Опус овог фоторепортера, чије фотографије немају сензационалисти карактер и кратак рок трајања, по­крива широк спектар тема, од оних често непримет­них у колотечини свакодневнице до оних које отварају неке од, за то доба, табу-тема: Међугорје, затвори, бувљаци, рок концерати, Хорде зла (навијачи ФК Са­рајева), графити, пионири, Титове фотографије по из­лозима за последњи Дан Републике…
Почетком деведесетих Ковачевић сведочи о дубоким друштвеним променама у земљи у епохи одумирања комунизма, првим демократским изборима, странач­ким митинзима, стварању нових партија, нове власти, мировним манифестацијама, а упоредо бележи и сва­кодневни културни и спортски живот града.
Од 1992. свакодневно прати све оно по чему ће Са­рајево трагично бити познато у целом свету – живот опкољеног града изнутра. За разлику од страних ко­лега који вребају да на што бизарнији начин ухвате смрт, Ковачевић покушава да у трагичном ратном окружењу створи, макар на фотографијама, нешто складно и визуелно чисто – он бележи живот и отпор том тешком времену. У томе периоду настаје више фото-серија: Tito in War, No Name, Асе лежи, Ратна архитектура…
Године 1995. одлази у Париз, гдје дочекује крај рата у БиХ. И у новој средини наставља успешну фотограф­ску и излагачку активност кроз циклусе портрета ста­новника француских градова, париских гробаља (као наставак ратних серија из Сарајева), уличних играча шаха, ноћне фотографије споменика и свега онога што Париз чини градом светлости, и друге.
За свој рад добио је многа признања, од награде за фотографију Фондације CCF, данашње HSBC, 1998, након које излаже по целој Француској и у Међународном центру за фотографију у Њујорку, до посљедње од Предсједника Француске којом је проглашен Витезом са заслугама за свој фотографски рад и ангажман.