РАЗГОВОР ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ ДОБРО ДОШЛИ НА ГОЛИ ОТОК МИЛОМИРА КОВАЧЕВИЋА

РАЗГОВОР ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ ДОБРО ДОШЛИ НА ГОЛИ ОТОК МИЛОМИРА КОВАЧЕВИЋА

·    Галерија Артгет и преко апликације Zoom
Уторак, 16. јун 2020.
19.00 – Aуторско-кустоски разговор о изложби Добро дошли на Голи оток: Миломир Ковачевић и Александар Костић

Join Zoom Meeting
https://us04web.zoom.us/j/74255767982?pwd=cm10TW5VZ0lrVW4wSk85ZXBxZVFrdz09
Meeting ID: 742 5576 7982
Password: 8sHKeg

Изложбу Добро дошли на Голи оток чине 34 црно-беле фотографије из далеко већег опуса, које је аутор Миломир Ковачевић сам израдио у својој лабораторији, проживљавајући тако бар још једном успомене на своју посету 2018. године, као и асоцијације које овај означитељки оток покреће у нашој свести.
Аутор о томе, поред осталог, каже:
Родио сам се и живјео у Југославији и у моје вријеме се није причало о Голом отоку.
Голи оток је увијек остао тема која ме је интри­гирала, као највећа (по моме мишљењу) „мрља“ у историји Југославије, партије, комунизма, соција­лизма,Тита…, као мјесто страдања и патње хиља­де невиних људи.
…
Изблијеђена огласна табле „Добро дошли на Голи оток“ је прво што вас дочека. И онда почињем обилазак Отока…
Све је урушено, уништеном што од људи, што од природе, вјетра, кише… На сваком кораку виде се или осјете трагови боравка затвореника. Разваље­не зграде, погони за рад, непотребне и нејасне бетонске грађевине, спавоне, игралишта, камено­лом, кино сала. Цијели Оток је повезан путевима од туцаног камена, велики сливници за скупљање воде од камених плоча су исто радили затворени­ци. Унутар зграда руинирани су зидови, металне плоче су захрђале, плочице су потамниле, свјет­лост упада у млазовима кроз разваљне кровове.
Све је пусто и аветињски као из неког филма, нијемо све фотографишем, како је могуће да је ово постојало, да је толико људи страдало, мучено…
…
Миломир Ковачевић (1961), један од најзапаженијих  фото-хро­ничара града Сарајева, до средине 1990-их сведочи о дубоким друштвеним променама у земљи у епохи одумирања комунизма, првим демократским изборима, странач­ким митинзима, стварању нових партија, нове власти, мировним манифестацијама, а упоредо бележи и сва­кодневни културни и спортски живот града. Од 1992. свакодневно прати све оно по чему ће Са­рајево трагично бити познато у целом свету – живот опкољеног града изнутра. После 1007 дана у опседнутом Сарајаву, 1995. одлази у Париз, гдје дочекује крај рата у БиХ. И у новој средини наставља успешну фотограф­ску и излагачку активност кроз циклусе портрета ста­новника француских градова, париских гробаља (као наставак ратних серија из Сарајева), уличних играча шаха, ноћне фотографије споменика и свега онога што Париз чини градом светлости, и друге. За свој рад добио је многа признања, међу којима је и последња од Предсједника Француске којим је проглашен Витезом са заслугама за свој фотографски рад и ангажман.

Изложба је отворена до 30. јула 2020.