ЈОВАНКА МЛАДЕНОВИЋ СТАНИШТЕ
Ликовна галерија, Кнез Михаилова 6
9.7 – 30.7.2020.
ЗЕМЉА БЕЗ ПЕЈЗАЖА. ПЕЈЗАЖ БЕЗ ЉУДИ
Рефлексије на природу и еколошке катастрофе присутне су у књижевним делима, на филму, у музици и у визуелном стваралаштву на међународној и на домаћој сцени. Своје вишегодишње искуство систематског изучавања тековина биополитике и еколошке контроле на интернационалним семинарима и еко радионицама имплицирала је у своје уметничке пројекте LandEscape/ Последњи дах (2019) и Станиште (2020) и београдска сликарка Јованка Младеновић у којима се бави проблемима ерозије природе као станишта, утицају климатских промена на крајолик, еколошким катаклизмама и рушилачким акцијама у природи.
На актуелној поставци слика, зидних цртежа-слика и слика-инсталација: Тихо (160×200цм), Прецртано (променљиве дим.), Последњи дах (320×200цм) и Станиште(820×220цм) сви радови су интегрисани у амбијент који асоцира на метафорично стање реалног пејзажа у посткапиталистичком друштву. Занимљив је податак да су сва дела потписана као слике рађене техником уља и акрилика на платну, иако је за уметничку праксу ауторке карактеристично вишемедијско изражавање и поигравање са дигитално-аналогном формом. Процесуалност рада започиње на екрану истраживањем и ликовно-наративном артикулацијом дистопијских места у визури компјутерске слике која се, потом, у 3Д пројекцији транспонује у традиционални медиј и различите форме излагања.
У визуелним приказима „света у проблему“ уметница је фокусирана на евоцирање варијанти еколошких катастрофа после којих остају уништена и пуста места не тако пријатна за живот. У диптиху Tихо (2019) представљен је имагинарни пејзаж са огромном црном рупом од ватреног оружја у средишту испуцале земљине коре који неодољиво подсећа на слике из свемира. Моћно увлачећи поглед посматрача у дубину кратера и осиромашени призор, ствара се осећај нелагоде и страха, а слична осећања неспокоја умножавају се са сваким следећим суочавањима са трауматичним сценама огољених крајолика на изложеним делима.
За опус ауторке препознатљив је визуелни концепт обликовања призора који се и у дигиталној и аналогној фази гради кроз бинарне односе пуно-празно, равно-удубљено, присутно-одсутно, близу-далеко, утишано-узбуркано. Такав поступак можда највише долази до изражаја у зидном цртежу- слици Последњи дан (2019) где је примарни пајзаж мирног неба и утишани, снегом покривени планински венац, оживљен разиграном пројекцијом капљица расцветалог вируса, јарке пинк боје, излетелим из људског секрета, који у густим ројевима лебде по површини слике и у форми апликације се шире преко празног простора суседних зидове.
У раду Прецртан (2018/2019) тематизован је глобални проблем данашњице који се односи на државне политике према шумама као природним ресурсима. Поигравање са сликарским илузионизмом овде је приказано у pattern слагању сликарских делова као модела промишљања композиције и обликовања структуре визуелне представе, која коначни исказ добија у форми слике-инсталације. Сликарски илузионизам призора представљен је кроз сегменте композиције састављене од: умножених мотива шуме приказане у црно-белом контрасту, са интервенцијама линијског прецртавања пејзажа као знака поништења документа, и са додатком дискретног колористичког регистра, у дигиталној обради, који асоцира на присуство боја у пређашњем пејзажу; у другој зони слике, коју чини низ правоугаоника, обојених истим регистром белих,окер,мрких, сивих и црних површина, распоређених у импровизованој схеми инсталације, унифорни облици својим сведеним колоритом и ритмом у поретку композиције, на необичан ликовни и симболичан начин реферишу могућу меморију места и евоцирају сећања живота девастираног простора.
Комплексан уметнички захват приказан је у полиптиху Станиште који својим импозантним димензијама запрема читаву површину зида. Ова премијерно изведена слика-инсталација у неколико визуелних секвенци антиципира дистопијска места савременог света. Својеврсни визуелни есеј почиње сликом пустог предела са муњама које парају небо, и огромном црном раком коју окружује испуцала земљина кора на површини, а наставља се представом ауто- пута кроз сиромашни шумски пејзаж који се губи негде, у магли недођије. У предњем плану призора аплицирани су стубови и преграде од којих доминантно место заузима пинк розе блок, налик правоугаонику. Позиционирање геометријског блока у гро плану иконографије слике, обојеног иконичком ружичастом бојом, која се још назива и „milenijal roze“ јер је обележила целу генерацију одраслу на друштвеним платформама и aјфону, уноси у имагинацију слике одређену дозу оптимизма који се може читати као симболична импликација ревитализације једног изгубљеног пејзажа.
О некрополитици последњих година много се говори у еколошки освешћеним срединама. Против рушилачких акција девастације природе која се у друштвеном жаркону назива и „меком политичком смрћу“ данас се боре политичари, стручњаци, академска заједница, невладине организације. У нашем јавном животу стваралаштво Јованке Младеновић припада не тако великој групацији уметника који ангажовано дижу свој глас за очување тековина зелене планете. Сваки њен пројекат је грађански и креативни излазак из зоне конфора којим се отварају могућности за нова знања и критичка мишљања света преплављеног популизмом и економским интересима.
Гордана Добрић
Јованка Младеновић (Београд, 1979) дипломирала је на Факултету ликовних уметности, Универзитета у Београду 2003, магистрирала 2010. и докторирала 2016. Као стипендиста француске владе била је на специјалистичком студијском боравку на Ecole Nationale des Beaux-Arts у Паризу 2007/08. године.
Радила је као предавач и координатор еко-уметничких радионица на више интернационалних семинара и уметничких пројеката, Oрилак/Берлин/ Београд од 2004. до 2010. године као чланица организације ЕКО план..
Од 1999. учествовала је на бројним самосталним и групним изложбама, резиденцијалним програмима, семинарима и радионицама у Београду, Лос Анђелесу, Барселони, Хелсинкију, Минхену и др. Добитница је више признања и стипендија, а радови јој се налазе у многобројним приватним и јавним колекцијама у земљи и иностранству.