САНДРА ВИТАЉИЋ НЕПЛОДНА ТЛА
6 – 27. 8. 2020.
Галерија Артгет, Трг републике 5/I
Уметнички директор Галерије Атгтет у 2020: Александар Костић
Неплодна тла Сандре Витаљић су пејзажи, реистички приказ природе и терена, који су представљени у својој конкретној лепоти или ружноћи. Као код холандских старих мајстора сликарства, пејзаж проговара кроз светлост која је одлика поднебља. То је представа природе као хармоније света где, када укључимо контекст, она исказује индиферентност спрам недела људи. Ова места су локације злочина, у дискурсу супротном од оног којим Бенјамин Атжеове урбане пејсаже смешта у исту категорију. Атжеове фотографије су потенцијалне позадине злочиначких саспенса, док су Неплодна тла дословно и топографски егзактно буквална попришта убистава и смакнућа. Места посрнућа и људског пада џелата и сурових трагедија жртава.
Из уводног текста Александра Костића
НЕПЛОДНА ТЛА
2009–2012.
Пејзажи на фотографијама из серије Неплодна тла обиљежени су траумом, повијесним догађајима и људским искуством. Шуме, поља или ријеке, дио су народних бајки и митова, но постали су дио политичке реторике и давали легитимитет суставима и идеологијама. Имена попут Јасеновца и Блајбурга надишла су своју топо-графску референтност, те са сваким спомињањем укључивала различите могуће интерпретације и контекстуализације. Занимала су ме мјеста која је политичка реторика обилато користила у својим хушкачким говорима тијеком 90-их, мјеста институционализираног сјећања, као и она која никада неће бити обиљежена неком спомен плочом. Слично као након II свјетског рата, и након рата у бившој Југославији политике сјећања означавале су оно чега се треба сјећати, а потискивале оно што је било пожељно заборавити. Серијом фотографија Неплодна тла настојим креирати мјесто сјећања унутар простора фотографије, алтернативни memento којег не креира идеологија, већ потреба да се отвори простор сјећања и за жртве које никада неће добити своје мјесто у официјелној култури памћења.
Сандра Витаљић
Дотршчина
У шуми Дотршчина у сјевероисточном дијелу Загреба налазило се, за вријеме Независне Државе Хрватске, највеће загребачко стратиште. Сматра се да је на локалитету стријељано око 7.500 људи. Међу њима су били и хрватски интелектуалци и политичари Огњен Прица, Божидар Аџија и Звонимир Рихтман, те новинар и публицист Отокар Кершовани, погубљени 9. 7. 1941, које је усташки режим убио као знак одмазде за партизанске активности. У Дотршчини је смакнут и хрватски пјесник Аугуст Цесарец, погубљен 15. 7. 1941. У спомен подручју Дотршчина налази се више споменика, од којих су неки девастирани у 1990-има.
Кључ Брдовечки
У прољеће 2009. у мјесту Кључ Брдовечки код Запрешића мјештани су приликом обрађивања поља открили масовну гробницу. У гробници су наводно покопани припадници хрватске домобранске војске, цивили, те војници „Плаве дивизије“ њемачког Вермахта. Ликвидирали су их припадници партизанских постројби у свибњу (мају) 1945. Након што су лешеви закопани земљом, мјештани су их залијевали вапном због несносног смрада који се ширио селом. О тим се догађајима није говорило за вријеме социјализма, а и данас их многи оспоравају. Успркос најавама у медијима, ископавање и ексхумација још нису започели, те се точан број жртава не може установити. Према непровјереним изворима, гробница можда скрива и неколико тисућа тијела.
Бучје
На самом почетку Домовинског рата, српски побуњеници и снаге Југославенске народне армије организирале су, у Бучју код Пакраца, концентрацијски логор. Заробљеници су држани у згради Ветеринарске амбуланте. У посебном простору било је заточено десетак жена.
Кроз логор, који је дјеловао од коловоза (августа) до просинца (децембра)1991, прошло је више од 300 бранитеља и цивила. Затвореници су држани у нељудским увјетима, изгладњивани, премлаћивани, понижавани и тјерани на присилни рад. Дванаесторо људи је убијено, а судбина 41 особе још је увијек непозната. Након расформирања логора заточеници су пребачени у затвор Стара Градишка, а потом, у сијечњу (јануарау)1992, размијењени под надзором Међународног Црвеног крижа.
За злочине у логору Бучје нитко још није осуђен.
Медачки џеп
Дана 9. рујна (септембра) 1993, хрватска војска покренула је војну операцију Медачки џеп. Операција је имала за циљ смањити притисак снага Републике Српске Крајине на Госпић из подручја Медачког џепа, који је обухваћао села Дивосело, Читлук и Почитељ. Иако су хрватске снаге постигле тактичку побједу и привремено потиснуле српске снаге с тог подручја, операција је обиљежена контроверзом због сукоба хрватске војске и снага УН-а, те ратних злочина почињених над српским становништвом.
Након акције у Медачком џепу убијено је 36 српских цивила, од којих су већина били старији од 60 година. Српска имовина систематски је пљачкана и уништавана, како се избјегло српско становништво не би вратило. Године 2000. пронађено је још 11 лешева скривених у септичкој јами у некадашњем српском дијелу Госпића. Иако се дио српског становништва до данас вратио у подручје, Медачки џеп је и даље већином напуштен.
Сљеме – Адолфовац
Седмог просинца (децембра) 1991. око 23 сата, пет припадника причувног састава МУП-а из тзв. ескадрона смрти Томислава Мерчепа ушло је у стан српске обитељи Зец у Пољаничкој улици, на загребачкој Трешњевци. Михајла Зеца, који је након што су му наредили да пође с њима покушао побјећи, убили су на лицу мјеста. Његову супругу Марију и 12-годишњу кћер Александру, које су свједочиле убојству, одвели су комбијем до планинарског дома „Адолфовац“ на Сљемену. Испред дома су ископали јаму, до ње довели Марију и Александру Зец и у њих испалили више хитаца.
Убојице – Игор Микола, Небојша Ходак, Синиша Римац, Муниб Суљић и Сњежана Живановић – признали су кривњу пред истражним суцем. Унаточ томе ослобођени су због процедуралне погрешке тијеком истраге.
Хрватска влада одлучила је 2004. исплатити једнократну новчану помоћ преживјелим члановима обитељи Зец у износу од 1,5 милијун куна. Њихов одвјетник повукао је након тога тужбу против хрватске државе подигнуту на Опћинском суду у Загребу.
Адолфовац је 1993. спаљен. Некад популаран планинарски дом, данас је само рушевина за коју ријетки знају.
Сандра Витаљић је магистрирала фотографију на Академији за филм и ТВ (ФАМУ) у Прагу, а на истом факултету докторирала је из подручја историје и теорије фотографије. У свом уметничком раду усмерена је на друштвена питања и бави се темама породичног насиља, колективног сећања и конструкције националног идентитета. У теоријском и кустоском раду бави се ратном фотографијом и етиком фотографске репрезентације.
Добитница је уметничке резиденције CEC ArtsLink (Ansel Adams Center for Photography, Сан Франциско, 1997), Фулбрајтове стипеендије (Rochester Institute of Technology, Рoчестер, 2006–2007), те наградне резиденције CCN Award (Грац, 2013) и прве награде на такмичењу за хрватску савремену уметност Т-HT@MSU (2014). Објавила је књиге Неплодна тла (Еикон студио, 2012), Рат сликама – сувремена ратна фотографија (Алгоритам, 2013.) и Изблиза и особно: рат у Хрватској (Музеј ратне фотографије, 2018).
Излагала је на многим изложбама међу којима су Natural Histories. Traces of the Political, у MUMOK, Беч, 2017; Vigilance, Struggle, Pride: Through Her Eyes, Загреб–Марибор–Берлин, 2018, и Beloved на фестивалу Chobi Mela VII у Даки. Курирала је изложбе Лекције из ’91. (ДЗЗ Марибор, Орган вида, Загреб, 2016) и Изблиза и особно: рат у Хрватској (Музеј ратне фотографије, 2018).
Тренутно живи и ради у Стокхолму.
Изложени радови су власништво Музеја модерне и сувремене умјетности у Ријеци.