ВАЊА БУЧАН, СЕКВЕНЦЕ ИСТИНЕ И ОБМАНЕ
Из серије Секвенце истине и обмане
Галерија Артгет | 19. година
ВАЊА БУЧАН, СЕКВЕНЦЕ ИСТИНЕ И ОБМАНЕ
3. 9 – 1. 10. 2020.
Уметнички директор Галерије Артгет у 2020: Александар Костић
Вања Бучан је награђивана словеначка фотографкиња која je управо пре отварања ове изложбе проглашена једном од добитница престижне међународне награде 48 LensCulture Critics’ Choice Award 2020 за серију Бетонски цветови https://www.lensculture.com/2020-lensculture-critics-choice-award-winners.
Изложба пред нама обухвата фотографије из 4 серије: Секвенце истине и обмане, Тражећи Садика, Бетонски цветови и Бестиариј.
Књига о џунгли
Знај, само ствари насушне
су теби збиља потребне,
све остало је брига тек и јед.
Јер само ствари насушне
су дело мајке природе
што поклања нам банане и мед.
Песма из Дизнијевог цртаног филма Књига о џунгли (1967)
Парафразирајући Берџера, колико је другим живим бићима, биљкама и животињама природно окружење и станиште дато, човеку реалност није дата и он за њом непрестано трага. Научен је да супротставља реално имагинарном, прво као нешто што је при руци, а друго као удаљено. Реалност се увек налази иза паравана клишеа, које свака култура производи да би поједноставила своје делатности и успоставила навике, а делом и оснажила своју моћ. Модерни уметник тежи да се приближи реалности, да је учини очитијом рушећи засторе клишеа.
Од ових застора, Вања Бучан на својим фотографијама прави колаже сећања, од идеалних слика природе до варљивих успомена са путовања. Предајући нам на увид и уживање једну романтичну, утопијску визију лажног или имагинарног сагласја природних елемената и цивилизацијских артефаката, играјући се стереотиповима и симболима, пописујући стварну и имагинарну флору и фауну она нас ведрином виђења упућује на авантуру и успостављање новог или заборављеног погледа према свету око нас. Слике у којима препознајемо хармоније света (harmonices mundi) не крију своју патвореност и манипулацију. То су режиране сцене у којима су позадине и кулисе настале од фотографија које је ауторка забележила у природи и ботаничким баштама, а потом намерно непрецизним и уочљивим колажирањем рекреирала у студију, додајући друге елементе или актере. Вања Бучан кроз саму природу фотографског медија као априори истинитог, поступком мимикрије клишеима остварује и показује ревалоризацију и могућу обнову света. У наслову једне од серија, Вања Бучан укључује реч секвенца која, ако би говорили у релацијама филма, представља разумљиви континуум који сазнајемо из низа одвојених слика, простора и тренутака, неминован да би од тих различитих догађаја и доживљаја формирали јединствену причу. Овде не постоји уобичајени ток приповедања, већ успостављена алегоријска представа, где места и моменти граде колажирану парадигму односа човека и природе.
Живимо у стварности изгубљених погледа на ствари које не примећујемо, које не видимо ни у реалности, ни иза ње (to see is to see beyond), које мимо нас пролазе док се не појави рука која нам их враћа, пронађене. Човек не верује у реално. Он сумња. Када му фотограф јасно каже, ово није реално (ово није лула), ово су само кулисе, човек мање сумња у декларисану илузију. Она бића која не умеју да сумњају, живе сада и овде, у јединој стварности. Папагај једе папир и не зна да нам тако квари фотоморгану, а дете кроз отвор на сценографији не види пролаз у другу реалност, већ могућност игре или пут ка уточишту.
Фотографије се често посматрају као рефлексије видљиве стварности, слично слици рефлектованој у огледалу, али суочен са фотографијама Вање Бучан чак и најнаивнији гледалац ће схватити да су оне много више од тога. Она ће слику допунити физичким присуством прикривеног креатора, као deus ex machina, који је у креирању света и решавању наше безнадежности заборавио да дода неки битан предмет и сада, исправљајући то, скреће нам пажњу на њега искреним и дарежљивим гестом који каже: спасен си, ево га, гледај га или узми, додирни. Фотографкиња тако уводи у дводимензионалну слику специфичан квалитет тактилности и интеракције, док, с друге стране, истим растињем сакрива оно што треба да буде скривено.
Враћајући се причи над причама, свет ових фотографија постаје митски пра-свет у коме обитавају Гетеове пра-биљке и пра-животиње, преци свега живог на планети Земљи. Од њих је све настало и развијало се и кроз слике Вање Бучан поново се тамо враћа, у примордијалну џунглу.
Александар Костић
Вања Бучан је награђивана словеначка фотографкиња која живи и ради у Берлину.
Дипломирала је на Краљевској академији ликовних уметности у Хагу, на одсеку документарне фотографије. После студија се удаљила од документарног жанра у ужем смислу и усредсредила на инсценирану фотографију. Пре него што је постала професионална фотографкиња студирала је социологију на Факултету друштвених наука у Љубљани и активно учествовала у еколошком активизму, што се јасно види у њеном уметничком делу. Она схвата фотографију као отворени медиј, терен на ком може слободно да изражава своја гледишта и критику друштва. У особеном уметничком стилу Вања Бучан мења своје фотографије и поставља их у инсцениране композиције како би добила деконструисане и вишестране стварности које генеришу визуелно богат израз на самом прагу фикције.
Њен рад је награђиван и излаган на неколико значајних међународних изложби, бијенала и самосталних изложби. Међу њима су Kunsthaus Wien (Аустрија), Benaki Museum у сарадњи са Athens Photo Festival, Biel Fototage (Швајцарска), Circulation(s) Festival (Француска), CAFA Art Museum Beijing (Кина), Lishui Art Museum (Kina), Photo London, Photo Basel, Talent Latent (Шпанија), Viennacontemporary (Аустрија), Vento Solar (Бразил), Leica Gallery Wetzlar (Немачка), Neue Schule fur Fotografie, Берлин (Немачка), итд.
