Каталог изложбе је доступан овде
СИНИША РАДУЛОВИЋ, Зенит
8.10 – 5.11.2020.
Галерија Podroom, Трг републике 5/-1
Star Child Perspective
Светлана Рацановић, историчарка уметности, ликовна критичарка
У својој визуелној и виртуелној, наративној и симболичкој равни, четири видеа Синише Радуловића са знаковитим називима (How to Completely Delete Yourself, Zenith, Terraforming, Immortality) дејствују као 4 платоа, четири есенцијалне равни у којима се, у нелинеарној, непредвидљивој, алогичној дијаграматици њихових међусобних релација и могућем слободном, унакрсном, „промискуитетном“ спаривању назива радова и радова самих, микро план умјетникове приватности и дисперзивни, макро план хибридне, манипулисане стварности, узајамно рефлектују, пресијецају, калибрирају, де-кодирају унутар свеобуватног, универзализујућег плана постојања коме умјетник предумишљајно додјељује природу недокучивости, неспознатљивости, оностраности и појавност мистичне, тамне празнине.
У езотерично-мистичкој перцепцији и искуству свијета као илузије, као „времена сна“, вео обмане се разгрће моћима пробуђене свјесности у стању Тишине или „Пуне празнине“, стању ослобађености од „овоземаљских“ везаности, условљености, заробљености. У овим видео радовима, та се виталистичка концепција премеће у дистопијску визују стварности као управљане симулације унутар свеобухватности капиталистичког хоризонта. Убачени смо у огољени, охлађени, рашчарани универзум у коме је Капитал колонизовао и виртуелизовао и културу и наш унутарњи живот. Радикалну критику или побуну против Система тај Систем апсорбује као нужну „системску грешку“, промовише као сопствени либерални пројекат верификујући постојање слободе само кроз контролисање и саботирање њеног истинског освајања и неограниченог ширења. Оно што се шири неограничено иза свих велова обмане овакве посткапиталистичке матрице, велова обмане којима се не види ни број ни крај, што се раскрива као позадина или база свих „системских операција“ – окупације тјелесности и апропријације идентитета, демонстрације моћи и фабриковања вриједности, акумулације богатства, компензација бола и супституција среће, бљештавог спектакла свих знања и вјеровања, хипнотичких моћи свих надања и сјећања – што се отвара као црна рупа у простору ова четири видеа, јесте јалова, тамна пучина, мрачна празнина која гута све идеје, слике и симболе, сваки смисао, у којој је ослобађање истином недосежна, стално измичућа тајна – Thruth is out there..
Без разметљивог програмирања, параноичних или хистеричних компјутерских симулација, ексцентричном спрегом визуелног и текстуалног, умјетник шифрира тај свијет лишен усредиштења, гравитације, орјентације и конзистенције у којима саморепликујући обрасци и програми бришу авантуру разлике, промјене, ново-рађања. У овим се видеима огољавају меланхолични знаци или симболичка упоришта хипертрофираног свијета презасићених и пренапрегнутих информатичких мрежа, медијатизованог универзума у коме су ентитети и идентитети само огољене, бљесковите слике које пулсирају, непрекидно настају и нестају у тами сајбер-Платонове пећине, некада мрачне собе Матрикса у којој је Морфијус понудио Неу црвену пилулу спознаје истине и плаву пилулу блаженог незнања.
Бестјелесна тијела-слике плутају бесциљно, као шупље егзистенције у којима одзвања глас као „са друге планете“, нарација са узнемирујућом, инхуман индиферентношћу, незаустављива и неумољива као глас судбине. Она спушта све наде, сумње, побуне и промјене до тачке хлађења, утрнућа, пада у хипнотички сан. У том стању хибернације, редунданца свих изречених „религијских догми, вјеровања и научних чињеница, историјских факата и теорија завјере, паранормалних феномена и фиктивних свјетова“ инфилтрира се у ткиво реалности као њена откривена тајна, фалсификује као њена једина истина. За умјетника, то је свијет шредингеровских парадокса гдје се ствари истовремено приближавају и удаљавају, бивају и статичне и покретне, конкретне и апстрактне, природне и артифицијелне, ноторне и криптичне, површне и прегнантне, овоземаљске и from outer space. Ту сумња личи на вјеровање а прихватање на порицање. Ове онтолошке и егзистенцијалне ротације умјетник спроводи инсталирајући унутар радова „омнипотентну“, умножену, измјештену, изокренуту перспективу адекватну природи децентрираног, дисперзивног свијета и позицији дестабилизованог, дислоцираног човјека који то стање вртоглавог преокретања статуса доживљава као регуларност, нормалност сопственог постојања. У овим ротацијама и циљаним осцилацијама између наивног и мистичног, узвишеног и баналног, хладна озбиљност осјећаја да свједочимо финални стадијум велике драме нашег постојања, драме из које је чак нестала драматичност, ефекат шока, димензија спактакла, само је наличје (или лице) умјетниковог заиграног а дубинског иронијског прошивања његовог упризорења стварности што је умјетникова стратегија дистанцирања у односу на саму ту стварност коју упризорује. У овим ротацијама, избор перспективе није више дефинисан плавом и црвеном пилулом као „лаким“ избором између ропског постојања и спознаје свог непријатеља, између позиције пасивног, увученог/навученог, несвјесног конзумента виртуелних мрежа и „црвеног“ конзумента, пробуђеног и ослобођеног појединца који сумња и који зна. У нашем post-truth или пост-Матрикс свијету, црвене пилуле гутају и продају теоретичари завјере, напаљени пророци и флексибилни чувари сјећања а плава пилула носи могућност то Completely Delete Yourself: „одјављивања“, скидања са мреже, живота из offline, егзотичног, готово alien lifea као модуса или услова (само)свјесног и сувислог живљења сопствене слободе. Управо у тим умножавањима и изокретањима перспектива и позиција, умјетник преокреће и тачку опште атрофије, пада, исклизнућа, у зенит, тачку раста, личне консолидације, самообнављања и трајања. Кјубриковским обртом, гашењем артифицијелних напајања и мрежа, рађа се и открива „нова планета“ која је, из перспективе умјетника-родитеља, његов Star Child: он је и масивна космичка формација и земљолика структура и хуман креација и чиста емоција, сунце његове интимне и умјетничке „астрогеографије“. У умјетниковој не више мистичкој него интимистичкој, породичној перспективи, овај екстравагантни омаж финалној сцени Кјубрикове Одисеје садржи и иманентну кјубриковску амбиваленцију: та нова, неумрежена перспектива, тај невини поглед, нуди извору из кога је настао поглед „са оне стране“, визију регенерације, продужавања, крепког трајања у времену (умјетник би рекао – пројект бесмртности) али постаје и свједок незаустављивог урушавања „великог свијета“, његовог копњења, нестајања, можда заглушујућег, можда нечујног гашења, празног хода његових машина илузије које су тај свијет и чиниле могућим, не и живим.
Листа изложених радова
Terraforming (Тераформирање), видео, 6’02’’, 2020
Immortality (Бесмртност), видео, 5’39’’, 2020
Zenith (Зенит) , видео, 6’03’’, 2020
How to Completely Delete Yourself (Како се у потпуности избрисати), видео, 6’33’’, 2018
Dust (Прашина), фотографија, 2018
Реч уметника
Полазећи од чињенице да живимо у времену пост-истина, радови обједињени на изложби под називом Зенит, настају као хибридне форме – реалности конституисане од екстрема. Новонастала Истина саткана је од две хипотетичке перспективе и две крајности, и као таква, она неминовно пркоси логици.
Иако постављају универзална егзистенцијалистичка питања, полазишна тачка радова је новонастало лично искуство, оно где се ауторство претаче у очинство, које измешта уметника и његово тежиште ка средини породичног стабла. У тој временској линији, на једном крају налази се новонастали живот, а на другом појам вечности и загробног живота. Извори информација који касније бивају хомогенизовани, гравитирају око удаљених тачака наивног и несвесног, односно свеспознајућег и мистичног.
Комбинујући религијске догме, веровања и научне чињенице; историјске факте и теорије завере; паранормалне феномене и фиктивне светове, ствара се поетски наратив спиритуалног призвука, супростављен суровој реалности капитализма и материјалистичког света у којем живимо. Узимајући у обзир да дете није у стању да у потпуности спозна реалност и садржину исте, а са друге стране ми не можемо јасно сагледати метафизички појам коначности, радови никада не приказују оно о чему наратор говори, садржај је у потпуности одсутан, а појам времена редефинисан. Једина митологија која има утемељење заправо је породична историја самог аутора.
Хронологија породичног стабла се деконструише и трансформише у петљу, која у недоглед измешта улоге субјеката. Наратор је дете, али уједно и софтвер, алгоритам који нам предочава истину о једном новом, дистопијском свету у којем живимо. И док се посматрачу сугестивно презентује истина као непромењиво стање, наратор је заправо постављен у позицију Шредингерове мачке, истовремено он је отац и син, дигиталан и аналоган, посматрач и аутор, жив и мртав.
Синиша Радуловић рођен је 1983. у Подгорици, Црна Гора. Дипломирао је на Факултету ликовних умјетности на Цетињу, гдје је и магистрирао 2008. године. Добитник је Награде „Милчик“ YVAA (2017), Гран прија Херцегновског зимског ликовног салона (2016), Награде за сликарство на 33. Црногорском ликовном салону „13. новембар“, Цетиње и Награде за видео рад на 38. Црногорском ликовном салону „13. новембар“, Цетиње. Живи и ради у Подгорици.
Његови радови се налазе у многим приватним и јавним колекцијама, укључујући: Колекција Октобарског салона (Културни центар Београда), Колекција Deutche Telekom, Колекција Народног музеја Црне Горе, Колекција Универзитета Црне Горе, Колекција Luciano Benetton, Колекција Federculture Рим, Збирка Центра Савремене умјетности Црне Горе, Колекција Црногорске академија наука и умјетности. Више информација о аутору: www.sinisa.me
Текстови: Светлана Рацановић, аутор
Кустоскиња поставке: Зорана Ђаковић Минити
Превод: аутор, Весна Радовановић
Поставка: КЦБ
Подршка: Град Београд – Секретаријат за културу и Министарство културе и информисања Републике Србије
