СЛАЂАНА ПЕТРОВИЋ ВАРАГИЋ И МИРОСЛАВ КАРИЋ представљају АРХИВУ ДРАГИЦЕ ВУКАДИНОВИЋ – ЛИЧНИ РАДОВИ
СЛАЂАНА ПЕТРОВИЋ ВАРАГИЋ И МИРОСЛАВ КАРИЋ представљају
АРХИВУ ДРАГИЦЕ ВУКАДИНОВИЋ ●ЛИЧНИ РАДОВИ – фотографија, филм, видео
25. новембар – 31. децембар 2021.
Галерија Артгет | 20. година
У 20. јубиларној сезони фотографске Галерије Артгет, у којој уметнички директори и директорке Галерије у претходној деценији по једном селектованом изложбом ре-мапирају домаћу сцену, Слађана Петровић Варагић и Мирослав Карић представљају фотографске, филмске и видео радове из Архиве Драгице Вукадиновић – Лични радови.
„Свој“ поглед на ствари
Значајни су доприноси домаћој и регионалној сцени савремене визуелне уметности које бележи професионална каријера историчарке уметности Драгице Вукадиновић. Међу њима је и херојски подухват ретроактивног успостављања Архиве Студентског културног центра Београд и пионирска улога у афирмацији фотографије. Мисију зацртану почетком осамдесетих, када је правила отклон од „главног тока“ концептулне уметности тражећи свој „споредни колосек“, рекло би се да је то остварила на непретенциозан начин. Занимљиво је пратити шта се све на том „споредном колосеку“ одиграло и како су они „минорни“ и „мање важни“ медији које она наводи (стрип, фотографија, илустрација) не само уведени у излагачку праксу Срећне галерије (СКЦ), него су у специфичном друштвеном контексту и њеним значајним доприносом добили карактер новог „главног тока“. Припадала је генерацији која је трагала за другачијим видовима дискурзивности, ка артикулисању новог идентитета у вези са самим медијима – фотографија, фанзин, музика (Нови талас, рок), нова сцена омладинско-студентске штампе (Полет, Омладинске новине итд).
Паралелно је развијала сопствену уметничку продукцију која је ретко излагана у оквиру групних ad hoc изложби које су организоване у Срећној галерији као својеврсни субверзивни коментар на програм (велике) Галерије СКЦ-а. Школована да чита и тумачи визуелне представе, Вукадиновић приступа медију „неопсервацијски“ и кроз експерименталне поступке. Њен богати опус, непознат јавности, чине фотографије, 8mm филмови и видео-радови. Сопствену продукцију протеклих пет деценија структурисала је у лични ауторски архив, драгоцен како у уметничком, тако и у културолошком смислу.
Пратећи њену пасију према медију фотографије, пратимо развој медија и његове технолошке промене, али и контекст у коме је њен рад настајао – од времена кад је фотографија била „премет жеље“, када је без поседовања фото-апарата, фотографисање било „догађај“ по себи, чин колективне инсценације у аутомату за фотографисање; од употребе инстант технике полароида; фотографије као материјалног објекта, до данашњег дигиталног записа који више није Мецов „тихи правоугаоник од папира“ већ бинарни запис који исијава из екрана.
Њене прве фотографије photobooths настају као документи перформативних понашања и благог егзибиционизма заједно са Гојком Шкарићем, Зорицом Лојпур Богдановски, Љубицом Секом Станивук, Русомиром Богдановским и Томиславом Готовцем. Сведочећи о фасцинацији фотографским медијем читаве генерације, о аутопортретисању као чину огледања, самопотрврђивања или грађења социјалног статуса, ове фотографије поседују и антрополошки карактер. Овакав „фото-концептуализам“ према писању Џефа Вола тумачимо као радикалну критику модернистичких ауторских приступа и естетизације унутар медија фотографије . Овај „…нов, свежи начин, изван истрошених критеријума према којима је фотографија само пуко стварање слика“ има примену и у полароиду, који омогућава увођење приватног и интимног. Једна од серија полароида представља дијалог двоје животних партнера − Драгице Вукадиновић и Гојка Шкарића. Техника Polaroid 100 (генерација пре SX70), са могућношћу дуплог експонирања, омогућавала им је екперимент унутар саме акције. Полароиди представљени на изложби Фото-секвенце (1979) под псеудонимом Јулијана Негулеску, откупљени за Болницу „Драгиша Мишовић“ су данас загубљени, те ова околност кроз интегрисање са текстом остварује блискост идеји фотографије као „анти-објекта“.
Чест мотив ауторке је аутопортрет – као перформативно место или вид ауто-терапеутске комуникације са сликама сопства. Пар полароида „Гола и обучена“ из 1980, предстваља ауторку нагу и одевену у седећем положају, са чувеном књигом Харолда Еванса Pictures on a page: Photo-journalism, graphics and picture editing у наручју, која је у функцији идентификације улоге ауторке као кустоскиње фотографије, док перформативна игра са одевањем и свлачењем, посредно говори о њеној лудистичкој карактерној црти и вољи да и сама искушава медиј. Даљи увид у архив нас упознаје са склоношћу ка аутоеротском, а израда „уради сам(а)“ указује на ограничену доступност ових снимака погледима са стране.
Портрети чланова породице, блиских пријатеља, колега и уметника (из и око СКЦ-а) присутни су у великом броју у њеном раду, док ову серију неретко допуњава фото-бележење интимних перформативних омажа појединим уметницима (пр. „За Еру Миливојевића“). Пренети из приватног у јавни простор галерије у виду инсталације, породични портрети у аутентичним рамовима, сведоче да крхкост сопственог сећања ауторка преводи у моћ којом обликује породични албум. Унутар овог жанра (и пејзажа) често примењује композитну форму, методу поигравања са перспективом и проширењем кадра. Поседујући велико знање о различитим праксама у историји фотографије, често је ескпериментисала у свом раду, било у чину снимања и кадрирања, у компјутерској обради (фото-монтажа, полиндром, диптих, полиптих) или у коришћењу фотографије (колаж, асамблаж). Данас је посебно посвећена експерименту и манипулацији покретне слике (видео-диптих, полиптих). Њени новији видео-записи у стилу статичних опсервацијских видео-пејзажа лишени су присутва човека који (пре)насељава њен фотографски кадар и рану покретну слику, али једнако представљају симболички аутопортрет ауторке.
Изложба Драгице Вукадиновић у Галерији Артгет 2021. године предстваља одломке њеног архива личних радова – комплексне форме у садржају и могућим интерпретацијама, будући да настаје у сплету њених различитих ангажмана и присутности на сцени: као активне учеснице у овдашњим културно-уметничким приликама, посвећене архивисткиње и као ауторке чија уметничка продукција тек чека даља истраживања, историзовања и позиционирања у контекстима развоја фотографског медија и видеа код нас.
Слађана Петровић Варагић, Мирослав Карић
……………………………….
Драгица Вукадиновић (Рашка, 1949) студије историје уметности завршила на Филозофском факултету у Београду. Од 1971. до 2012. радила је у Студентском културном центру, најпре као асистенткиња при Ликовном програму, потом као кустоскиња у Срећној галерији, те као уредница Документационог програма када ретроактивно успоставља програмску архиву и базу података СКЦ-а, започиње радове на дигитализовању грађе и уређује билтен СКиЦа. Приређивала је изложбе, продуцирала радове и писала о уметницима као што су Р. Тодосијевић, З. Поповић, М. Абрамовић, Н. Париповић, Е. Миливојевић, Г. Урком, Д. Папић, Н. Брачић, Г. Матић, Т. Мусовић, В. Јовановић, Д. Влајић, Г. Басарић, К. Богдановић, В. Мацарол, Б. Дебељковић, И. Јонеско, М. Е. Марк, Е. Лебовиц и др. Осим у каталозима изложби писала је за Момент, Репортер, Фотокино ревију, Свијет, Осмицу, Беораму, Пресаријум, СкиЦу, где је објављивала текстове о стрипу, фотографији, графичком дизајну, о слици жене у дневој штампи. Осамдесетих година 20. века реализовала је YU Конкурс за рок-фотографију, те подржавала продукцију новоталасних и рок-фанзина. За текст „Место у простору“ у монографији Бранибор Дебељковић, Ретроспектива (Галерија „Надежда Петровић“, Чачак) добила је 2002. награду за уметничку критику „Др Лазар Трифуновић“.
Од 1999. до 2005. радила је на формирању феминистичког Идок центра АЖИН и успоставила електронску базу података и уређивала билтен Пресаријум. Сада се углавном бави фотографијом и видеографијом. Имала је две самосталне изложбе фотографија и учествовала на неколико групних. Своје радове објављује на слободним интернет платформама.
Слађана Петровић Варагић, историчарка уметности. Дипломирала на Филозофском факултету, Универзитета у Београду, на одсеку за историју уметности. Магистрирала на Факултету драмских уметности у Београду, на групи Студије филма и медија. Кустоскиња и продуценткиња у области вузелних уметности и филма.
Мирослав Карић, историчар уметности. Од 2001. ради као кустос у Независној уметничкој асоцијацији Ремонт. Сарадник, координатор, кустос, ПР и аутор есеја на преко 20 националних и међународних пројеката у области савремене визуелне уметности. Од 2020. ради као кустос у Музеју савремене уметности Београд.
Слађана Петровић Варагић и Мирослав Карић су били уметнички ко-директори Галерије Артгет (Културни центар Београд) за 2017. годину.
www.film-art.org/fotodokumenti
***
Изложене фотографије из фото-аутомата настајале су 1974. и 1976. године током вишекратних ad hoc фото-сеанси групе пријатеља: Љубице Секе Станивук, Зорице Лојпур, Гојка Шкарића, Русомира Богдановског, Томислава Готовца и Драгице Вукадиновић. „Грађа“ је остајала у власништву тренутног „продуценту“, тј. онога ко је у датом тренутку обезбеђивао кованице.
Изложене фотографије у техници полароида углавном су настајале као фото-дијалог између Гојка Шкарића и Драгице Вукадиниовић, уз повремена гостовања пријатеља: Љубице Секе Станивук и Горанке Матић, Верице и Младена Козомаре, Љиљане Стојчић и др.
Christian Metz, Photography and Fetish, у October, 1985, стр. 81.
Jeff Wall, “‘Marks of Indifference’: Aspects of Photography in, or as, Conceptual Art”, у A.Goldstein, A.Rorimer, Reconsidering the Object of Art, 1965–1975, Los Angeles, 1995, стр. 247–267.
Исто.
Фото-секвенце (1979) герилска „изложба у процесу“, организована као одговор радника и пријатеља Срећне галерије на изложбу Секвенце кустоса Јеше Денегрија у Великој гелерији СКЦ, на којој су учествовали Славко Тимотијевић, Горанка Матић, Драгица Вукадиновић (алиас Јулијана Негулеску), Мирослав Миша Савић и др.
