NE TVOJA BARBI, SOLO Joane Knežević

SOLO Joane Knežević

NE TVOJA BARBI je delom performans i instalacija, a delom mobilna, fragmentarna pozorišna predstava koja se bavi uticajem lutaka Barbi na objektivizaciju ženskog tela u 21.veku, kroz vizuru galerijske (ne)reprezentacije umetnica i njihovih radova. Ovaj performans ima za cilj podizanje svesti o diskriminaciji ženskog tela u okvirima domaćeg izvitoperenog patrijahalnog društva, kao i različitosti koja je neophodna da bude slavljena kako bi se društvo oslobodilo nametnutih modela koje nudi (i) domaća Pink estetika. Žensko telo, kao urođeni osnovni potencijal za promenu tj. podizanje revolucije, a ne isključivo podizanje nataliteta, nudi mogućnost da se glas žena čuje i vidi u svom integralnom obliku bez filtera,fotošopa i veoma zastupljene estetske hirurgije. A naša Barbi je upravo sve to i ništa od toga.

Prvobitna Barbi lutka, koju većina devojčica kao poklon dobije u najranijem uzrastu može da stvori pogrešnnu sliku u vezi sa ženskim telom i sa očekivanjima koje to , još nerazvijeno telo, treba kroz život da nosi. Telesne proporcije su daleko od realističnih i predstavljaju nedostižan ideal, zbog kog mnoge devojčice, devojke ili pak mlade žene upadaju u zamku bulimije i anoreksije zbog kojih neretko završavaju svoj napaćeni život. Svako telo je savršeno samo za sebe i nije dužno da se bilo kome prisilno prilagođava i to je jedna od poruka koje ovaj projekat želi da pošalje. Slobodno telo nosi u sebi slobodan i zdrav duh, i kao takav na najbolji mogući način može da doprinese boljitku sveta ili pak svoje mikro zajednice kojoj pripada. Kroz istoriju nastanka Barbi lutaka vidimo da je korporacija pokušala da se bavi (na dosta diskutabilan način) inkluzijom u društvu, pa tako imamo Barbi lutku koj sedi u invalidskim kolicima ali čija kolica nikako ne mogu da uđu u Barbikinu kuću iz snova, tačnije ne mogu da prođu kroz vrata te iste, prethodno stvorene kuće. Barbi kao ideal pevačice Madone i prostitutke u jednom, ona može i hoće sve, ona je jednostavno sve.

Ideju za ovaj projekat sam dobila onog momenta , kada sam na društvenoj mreži Instagram pronašla sasvim slučajno, stranicu za dekoraciju dečijih rođendana. Razne fotografije su krasile stranicu, od slatke dece koja jure sa lizalicama, tortama, medvedićima, pa sve do dekorisanih stolova i kutkova za proslavu najluđeg dana. Međutim, jedna od objava na toj stranici bila je , malo je reći uznemirujuća. Na nekoliko fotografija nalazila se pink kutija Barbi u prirodnoj veličini, sa estetski vrlo korigovanom damom koja je na sebi imala tonu šminke,u provokativnim polu obnaženim pozama, bila je isfiltrirana veštom rukom fotošop majstora. Svakako te poze i sama estetika fotografija, nisu bile adekvatne, a kamoli primerene uzrastu dece kojima je stranica bila namenjena. Svakako, administratori te stranice su promovisali kutiju koju su napravili za određeni brend ali to nije razlog da se tako nešto pomeša sa fotografijama dece. Kontaktirala sam određenu kompaniju kako bih što pre otkupila tu Barbi kutiju. Na moje iznenađenje, sami su ponudili da mi je prodaju a ne iznajme kao što su to uobičajavali da rade. Pošto je Barbi kutija očigledno veoma tražena dekoracija, gazdarica mi je napomenula da će je napraviti od drveta a ovu su kadri da prodaju. Tada sam shvatila da o ovoj temi što pre moram da progovorim kroz svoj rad i na neki način doprinesem vidljivosti nas koji smo #rođenidrugačiji i nas koji ne želimo da nam deca rastu u nametnutim modelima ponašanja. Kao neko ko je rođen sa rascepom usne i „viškom kilograma„ oduvek sam se razlikovala od svojih vršnjakinja i to je bilo izuzetno neprijatno iskustvo. Zbog toga mi je važno da inkluzija bude prisutna u svim segmentima društva, ne kao neka apstraktna ideja i sredstvo za dobijanje finansijske podrške na konkursima već da se naš glas istinski čuje i vidi baš od ljudi koji su i sami prošli kroz bolno iskustvo. Otvaram dijalog kroz Barbi estetiku ali ne pružam odgovore. Umesto toga ja postavljam pitanja koja se tiču svih nas iako to možda uopšte ne želimo. Neke od tema su u vezi sa plastičnom i rekonstruktivnom hirurgijom, o telu kao sredstvo i polje za borbu, o dominaciji kroz nekompaktibilne muško ženske odnose u svakodnevnom svetu pa i u svetu filma, o telu kao odbrambenim štitom, o trpljenju nametnute ideje elitističkog obrazovanja, o telu koje trpi, o snovima koji se nisu ostvarili ali zato kroz razgovor i interakciju sa životinjom to biva zanemareno jer mim smo voljeni od strane životinje. Težnja je osvestiti problem koji nam se nameće i na neki način kroz ličnu revoluciju i želju za promenom delovati globalno.

Tema kojom se već dugi niz godina bavim kroz svoje radove je diskriminacija žena, ženskog tela i žena umetnica koje su nepravedno stradale ili pak bile zapostavljene (Fat Girl Just a Girl- USA; The Kiss Off – Spain; Apartment34 – Cuba, Deca Noći – Srbija).

Saradnici:
Shodno temi kojom se bavim važno mi je bilo da odaberem saradnike koje imaju šta da kažu i koje se ne libe da podele svoju priču sa svetom. Želela sam da su svi saradnici svesni problematike i da na tom polju žele nešto da kažu i da mene dosat dobro poznaju, kako privatno tako i poslovno. Sa sva tri umetnika sam već sarađivala na nekoliko projekata.
Tekst (u pitanju je praizvedba) Piter Grej
Kompozitorka Katarina Ranković
Scenski pokret Vladimir Čubrilo
Fotograf, režija videa i telopa Hadži Aleksandar Đurović