НЕ ТВОЈА БАРБИ, СОЛО Јоане Кнежевић
СОЛО Јоане Кнежевић
НЕ ТВОЈА БАРБИ је делом перформанс и инсталација, а делом мобилна, фрагментарна позоришна представа која се бави утицајем лутака Барби на објективизацију женског тела у 21.веку, кроз визуру галеријске (не)репрезентације уметница и њихових радова. Овај перформанс има за циљ подизање свести о дискриминацији женског тела у оквирима домаћег извитопереног патријахалног друштва, као и различитости која је неопходна да буде слављена како би се друштво ослободило наметнутих модела које нуди (и) домаћа Пинк естетика. Женско тело, као урођени основни потенцијал за промену тј. подизање револуције, а не искључиво подизање наталитета, нуди могућност да се глас жена чује и види у свом интегралном облику без филтера,фотошопа и веома заступљене естетске хирургије. А наша Барби је управо све то и ништа од тога.
Првобитна Барби лутка, коју већина девојчица као поклон добије у најранијем узрасту може да створи погрешнну слику у вези са женским телом и са очекивањима које то , још неразвијено тело, треба кроз живот да носи. Телесне пропорције су далеко од реалистичних и представљају недостижан идеал, због ког многе девојчице, девојке или пак младе жене упадају у замку булимије и анорексије због којих неретко завршавају свој напаћени живот. Свако тело је савршено само за себе и није дужно да се било коме присилно прилагођава и то је једна од порука које овај пројекат жели да пошаље. Слободно тело носи у себи слободан и здрав дух, и као такав на најбољи могући начин може да допринесе бољитку света или пак своје микро заједнице којој припада. Кроз историју настанка Барби лутака видимо да је корпорација покушала да се бави (на доста дискутабилан начин) инклузијом у друштву, па тако имамо Барби лутку кој седи у инвалидским колицима али чија колица никако не могу да уђу у Барбикину кућу из снова, тачније не могу да прођу кроз врата те исте, претходно створене куће. Барби као идеал певачице Мадоне и проститутке у једном, она може и хоће све, она је једноставно све.
Идеју за овај пројекат сам добила оног момента , када сам на друштвеној мрежи Инстаграм пронашла сасвим случајно, страницу за декорацију дечијих рођендана. Разне фотографије су красиле страницу, од слатке деце која јуре са лизалицама, тортама, медведићима, па све до декорисаних столова и куткова за прославу најлуђег дана. Међутим, једна од објава на тој страници била је , мало је рећи узнемирујућа. На неколико фотографија налазила се пинк кутија Барби у природној величини, са естетски врло коригованом дамом која је на себи имала тону шминке,у провокативним полу обнаженим позама, била је исфилтрирана вештом руком фотошоп мајстора. Свакако те позе и сама естетика фотографија, нису биле адекватне, а камоли примерене узрасту деце коjима је страница била намењена. Свакако, администратори те странице су промовисали кутију коју су направили за одређени бренд али то није разлог да се тако нешто помеша са фотографијама деце. Контактирала сам одређену компанију како бих што пре откупила ту Барби кутију. На моје изненађење, сами су понудили да ми је продају а не изнајме као што су то уобичајавали да раде. Пошто је Барби кутија очигледно веома тражена декорација, газдарица ми је напоменула да ће је направити од дрвета а ову су кадри да продају. Тада сам схватила да о овој теми што пре морам да проговорим кроз свој рад и на неки начин допринесем видљивости нас који смо #рођенидругачији и нас који не желимо да нам деца расту у наметнутим моделима понашања. Као неко ко је рођен са расцепом усне и „вишком килограма„ одувек сам се разликовала од својих вршњакиња и то је било изузетно непријатно искуство. Због тога ми је важно да инклузија буде присутна у свим сегментима друштва, не као нека апстрактна идеја и средство за добијање финансијске подршке на конкурсима већ да се наш глас истински чује и види баш од људи који су и сами прошли кроз болно искуство. Отварам дијалог кроз Барби естетику али не пружам одговоре. Уместо тога ја постављам питања која се тичу свих нас иако то можда уопште не желимо. Неке од тема су у вези са пластичном и реконструктивном хирургијом, о телу као средство и поље за борбу, о доминацији кроз некомпактибилне мушко женске односе у свакодневном свету па и у свету филма, о телу као одбрамбеним штитом, о трпљењу наметнуте идеје елитистичког образовања, о телу које трпи, о сновима који се нису остварили али зато кроз разговор и интеракцију са животињом то бива занемарено јер мим смо вољени од стране животиње. Тежња је освестити проблем који нам се намеће и на неки начин кроз личну револуцију и жељу за променом деловати глобално.
Тема којом се већ дуги низ година бавим кроз своје радове је дискриминација жена, женског тела и жена уметница које су неправедно страдале или пак биле запостављене (Fat Girl Just a Girl- USA; The Kiss Off – Spain; Apartment34 – Cuba, Деца Ноћи – Србија).
Сарадници:
Сходно теми којом се бавим важно ми је било да одаберем сараднике које имају шта да кажу и које се не либе да поделе своју причу са светом. Желела сам да су сви сарадници свесни проблематике и да на том пољу желе нешто да кажу и да мене досат добро познају, како приватно тако и пословно. Са сва три уметника сам већ сарађивала на неколико пројеката.
Текст (у питању је праизведба) Питер Греј
Композиторка Катарина Ранковић
Сценски покрет Владимир Чубрило
Фотограф, режија видеа и телопа Хаџи Александар Ђуровић
