Тереза Зеленкова • Тескобе бесконачног

Артгет Галерија
1. 9 – 29. 9. 2022.

Тереза Зеленкова
Тескобе бесконачног
 

Ипак, под „намештајем” подразумевамо нешто додатно уз уобичајени мобилијар – кревет, полицу, завесу и тако даље. Ту мислимо и на начин на који соба или особа компонују слику времена, кроз процесе међусобног прирастања, размене, употребе, брисања, обнављања и пропадања. Под „опремањем” такође мислимо на површине које индексирају и утичу на нашу лутајуц́у пролазност. Намештај, или компонована површина, је пролазна. То је структура за додир или приступ. Његова економија показује да је рецепција постала облик. Она фигурира време као савијање и продужење наших тела. Ово је соба. Архивира додир. Kао архива, њена пасивност нас заводи и структурира. Од нас тражи да уђемо у њен језик.

Лиза Робертсон, Атжеови ентеријери, Повремени рад и седам шетњи од канцеларије за меку архитектуру

Самостална изложба чешке уметнице Терезе Зеленкове обједињује фотографије, објекте и текстове из њене досадашње праксе засноване на фотографским студијама инспирисаним културним пејзажом деветнаестог века, локалним митологијама, класичном књижевношћу, психоанализом и филозофијом. Служећи се аналогном црно-белом техником, њене фотографије на упечатљив начин уводе посматрача у свет окултног и мистичног, преводећи спекулативне историјске наративе и културолошке сензибилитете времена у опипљиве представе.

Изложба „Тескобе бесконачног” замишљена је као свеобухватна инсталација сачињена од фрагмената кроз које се сагледава појам ентеријера, како у историјском контексту становања у деветнаестом веку, а нарочито симболички прожетих простора као што су станови истакнутих писаца, кабинети куриозитета и музејске собе, тако и у погледу амбивалентног доживљаја сопственог дома у постпандемијским временима.

Опаска Валтера Бенјамина да је деветнаести век као ниједно доба раније био опседнут идејом становања, помињући просторе који се „попут заводљивих створења маскирају у расположења својих власника” најбоље описује меланхолију загушљивих соба из времена „париског сплина”, крцатих соба-музеја које теже да архивирају сопствене станаре. Један такав станар је и Т. из приче коју је написала уметница, а која је саставни део изложбе.  Попут Уисмансовог Дезесента из романа „Насупрот”, овај ексцентрични особењак повлачи се у радикалани облик изолације која се може читати као покушај својеврсног „експерименталног сензуализма”, изолован и окружен рафинираним предметима, биљакма и текстурама, које га полако преузимају. Он више не насељава собу већ се соба неприметно усељава у њега.  У овом тренутку можемо поставити питање, зар наши домови нису увек универзуми наше индивидуалности, али и тамнице који уоквирују и разоткривају нашу смртност?

Дом у овом случају постаје усамљена позорница на којој овај чудак изводи своје бизарне навике и гестове, бавећи се сопственом пролазношћу на коју га помало парадоксално подсецају неми предмети његове жеље.

Идеја о ентеријеру као одразу макрокосмоса појединца има историјску укорењеност; долази са изумом личног укуса и досаде, и као таква везана је за класну моћ и културни капитал, посебно у 19. веку. Болести буржоазије, како их је Фројд идентификовао, биле су резултат потискивања основних и исконских жеља, које би се, регулисане друштвеним нормама – посебно у ери интензивне моралне преокупације, вратиле као несвесне манифестације кроз невољне радње. Другим речима, оно што је потиснуто вратило би се да нас прогања често у неочекиваним својствима и обличјима. То је био случај са брачним паром из новинског чланка који Фројд помиње у свом есеју „Језовито” (The Uncanny) а који након усељења у нову кућу опремљену модерним намештајем, почиње да доживљава узнемирујуће сензације. Дрвени сто необичног облика са резбаријама крокодила ноћу би некако „оживљавао”, а станари почињали да осећају низ симптома – мирис мочваре, звукове клизања, спотицали се о загонетне предмете у мраку и тако даље. Јер изузетан терор „језовитог” произилази управо из нечега страног и претећег што је ипак увек „исувише познато“, увек „изнутра“. Стан деветанаестог века обухвата управо овај сусрет блиског и удаљеног, познатог и отуђеног, попут одраза у новопроизведеним огледалима. У њему опремање постаје суживот. Док се спољашњи свет убрзава кроз пару и струју, стан лежи нетакнут, призивајући слику тишине и прашине.

Фрагменти зачудних ентеријера са Терезиних фотографија постају симптоматско место путем којих региструјемо „бољке” времена— фетише, жеље и снове сневане у буци индустријске револуције и раног капитализма, који још једино соба, тај приватни универзум појединца, са својим тешким брокатним завесама и тапацираним намештајем може да пригуши.

Биографија:

Тереза Зеленкова (*1985, Чешка) је уметница која живи и ради између Прага и Лондона. Најпознатија је по својим црно-белим фотографијама инспирисаним књижевношћу и мистицизмом. Централно место у њеној пракси је комбинација фотографије са сопственим писањем; плодна веза која спаја лирске утицаје са посвећеношћу истраживању, што често резултира широким и сложеним истраживачким линијама.

Тереза  је магистрирала фотографију на Kраљевском колеџу уметности у Лондону 2012. године. Добитница је неколико награда а њене фотографије излагане су на четири континента. Недавне изложбе укључују Known and Strange у Музеју Викторије и Алберта у Лондону (2021–2022), The Double Room у музеју Campbell House у Торонту (2021), Dead Language у Атељеу Јозефа Судека у Прагу (2020), Essential Solitude у Галерији Равестијн у Амстердаму (2018), A Snake that Disappeared Through a Hole in the Wall у Музеју ФОАМ у Амстердаму (2018) и А Handful of Dust у Вајтчепел галерији у Лондону (2017). Њене фотографије се налазе у колекцијама Музеја Викторије и Алберта у Лондону, Музеја фотографије ФОАМ, музеју Elysée, Галерије Сачи и Фотомузеја Винтертур. Објавила је две књиге, Supreme Vice (Morel books, 2011) и The Essential Solitude (VOID, 2021), као и неколико ауторских књига.

Пратећи програм уз изложбу:

Понедељак, 29. август од 19:00
Разговор са уметницом пре званичног отварања (на енглеском језику)