ШТА ЈЕ НАМА ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПИОНИР/ПИОНИРКА ДАНАС? – трибина

Уторак, 27. децембар 2022. од 12.00
Галерија Артгет (Трг Републике 5, први спрат)

ШТА ЈЕ НАМА ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПИОНИР/ПИОНИРКА ДАНАС?

трибина

Савез пионира Југославије, највећа масовна друштвена организација која је у време постојања социјалистичке Југославије окупљала децу узраста од 7 до 14 година основан је 27. децембра 1942. године у Бихаћу. Ове године обележавамо 80 година од оснивања једне од најзначајнијих дечијих организација која је постојала на овим просторима, а чија је примарна функција била очување етичког лика детињства у социјализму.
Учеснице трибине желе да отворе неколико важних тема које би се могле подвести и под питање – Шта је нама југословенски пионир/пионирка данас?

Говоре:
• Миња Богавац, редитељка и драматуршкиња
• Ивана Богићевић Леко, редитељка и драмска педагошкиња
• Јасминка Петровић, списатељица
• Сања Петровић Тодосијевић, историчарка

Модераторка: Ана Пејовић

⚐

Југословенска пионирска организација настала је, не случајно, „на маргинама“ Првог заседања АВНОЈ-а (26 – 27. новембар 1942, Бихаћ) односно у време формирања првих органа будуће социјалистичке Југославије. На овај начин је Комунистичка партија Југославије још у Рату али и Револуцији трасирала политику детињства као један од важних сегмената свог „наступања“ не само према најмлађим члановима заједнице већ и према друштву у целини. Као једна од најбројнијих друштвених група (деца узраста до 14 година старости чинила су 33 % свих грађана и грађанки Југославије по првом послератном попису из 1948. године), деца су представљала не само „ресурс“ на који се морало рачунати у будућности већ и важан друштвени чинилац кога је са маргине друштвених и политичких збивања требало „усмерити“ ка центру.
Улога Пионирске организације у промовисању званичне политике образовања и васпитања односно политике детињства у време постојања социјалистичке Југославије је пролазила кроз различите фазе и није увек била иста. У првим годинама после Рата требало је показати борбено лице детињства. Партиципативност најмлађих грађана и грађанки истицала се на сваком кораку и у годинама обнове и изградње земље када у бројним градовима широм Југославије почињу да „ничу“ пионирске пруге, пионирски градови али и многи други пионирски објекти. Ако је у првим годинама мира требало показати да су се југословенски пионири и пионирке, равноправно – раме уз раме са свим другим југословенским грађанима и грађанкама успешно борили против непријатеља, без већих проблема истицали на различитим задацима обнове и изградње земље од којих је „управљање“ пионирском железницом био само један у низу, у деценијама у којима ће доћи до политичке и економске стабилизације земље, улога пионирске организације је била значајно другачија.

У деценијама „пацификације“ детињства југословенска пионирска организација је постала само једна у низу дечијих организација у земљи чији је задатак био да сваког југословенског дечака и девојчицу усмере ка оним „пунктовима“ образовања и васпитања који су „емитовали“ само једну слику детета у социјализму – и то ону срећну. Дечије колоније павиљонског типа, попут пионирских градова постале су заједно са: домовима пионира, домовима културе, домовима ЈНА, бројним дечијим летовалиштима и зимовалиштима важни простори за спровођење оне политике образовања и васпитања која је желела да напусти учионицу и стигне до сваког новог стамбеног насеља али и до сваког најзабаченијег места у земљи која се протезала од Триглава до Ђевђелије. „Захватајући“ најшире слојеве најмлађих грађана и грађанки али и друштва у целини, овако замишљена политика образовања и васпитања постала је темељ једног од најзначајнијих и најаутентичнијих „производа“ југословенске верзије социјализма – југословенске културе за децу.

Организаторке, као и учеснице трибине, желеле би да се осврну на оне друштвене али и политичке механизме који су важне просторе одрастања представника многих генерација рођених у социјализму „извели“ из сфере одређене модернизацијским и еманципаторским праксама у сферу која одрастање и детињство најчешће одређује кроз процесе репатријархализације друштвених вредности. Жеља нам је да овим али и бројним другим разговорима које би смо волеле да покренемо, указујући на важене праксе/моделе из прошлости скренемо пажњу на могућност креирања нових простора слободе који би одбранили наш идентитет од заборава.

▶︎ Насловна фотографија: Yugomuzej, Мрђан Бајић (са изложбе „Непоуздани приповедач” Мрђана Бајића у Музеју савремене уметности Београд, децембар 2022.)