НЕЛИ РУЖИЋ • Timescape / Временски пејзаж

Istovremeno, 2020, gravirano ogledalo, drveni okvir
Galerija MKC Split, Dom mladih (08–29. 5. 2021.)

____________________________________________

 

Трг Републике 5/-1
Отварање: четвртак, 16. март, у 19 сати
16. 3 – 22. 4. 2023.

 

НЕЛИ РУЖИЋ

Timescape
Временски пејзаж

 

Кустоскиња: Ирена Бекић

У сарадњи између Умјетничког павиљона у Загребу и Културног центра Београда

 

Пратећи програм:
Петак, 17. март
18.00 – Вођење кроз изложбу са ауторком Нели Ружић и кустоскињом Иреном Бекић

 

Изложба Нели Ружић под називом Timescape – Временски пејзаж, у Загребу, на фасади Главног колодвора, Умјетничком Павиљону, Палати Враницани (Хрватском инжењерском дому) и Београду у галерији Podroom представља целину у којој се њен последњи уметнички рад Timescape понавља и мења кроз временске и просторне контексте два града.

„… Нели полази од идеје да су сви временски токови или мноштво њих истовремени, да смо многима дотакнути или у њих уроњени иако нам нису сви истовремено пронични или доступни. Та временска структура коју претпоставља није више ни вертикална ни хоризонтална. Она је опросторена у различитим смјеровима градећи просторне и концептуалне мреже које укључују испред и иза, изнад и попријеко, овдје и некад, осјете и односе. Стога Нелини радови о времену увијек тангирају простор. Било да га користи као умјетнички материјал, симболички оквир или продукт, он је увијек конститутиван дио њезине стратегије…” (из текста Ирене Бекић)

Изложбу прати каталог у издању Умјетничког павиљона из Загреба

 

* Нели Ружић (1966, Сплит) мултимедијална је уметница која истражује перцепцију времена, историјске наративе и преклапања личног и колективног сећања. Дипломирала је сликарство на Факултету примењених уметности у Београду и магистрирала на Facultad de Artes, UAEM, у Мексику. Крајем деведесетих година одлази у Мексико те од 2003. до 2012. године предаје на ENPEG La Esmeralda, у Мексико Ситију. Добитница је друге награде T-HTnagradamsu.hr, МСУ, Загреб (2016.) те стипендије ArtsLink (1996.). Њени су радови део колекција Галерије умјетнина у Сплиту, ММСУ Ријека, МСУ Загреб, Галерије Marino Cettina, Умаг, Canal Mediateca Caixa Forum, Барселона. Од 2013. предаје у Школи ликовних умјетности где 2014. осмишљава концепт и програм Галерије Школа коју води до 2018. године. Предаје као доцентица на Сликарском одсеку Умјетничке академије Свеучилишта у Сплиту.

http://neliruzic.com

 

Картографије времена

Зорана Ђаковић Миннити у разговору са Нели Ружић

 

З.Ђ.М. Драга Нели, пре свега добродошла поново у Београд, град у којем си деведесетих студирала, дипломирала на Факултету примењених уметности, а убрзо потом и отишла из њега. У једном од интервјуа за Новости, писала си о некој врсти осећаја временског делаy-а која су честа измештања (пресељења) у теби производила, а које би сваки повратак наглашавао. Што би ово одлагање означавало у случају повратка Београду, иако је тај повратак краткорочан и односи се пре свега на припрему твоје изложбе?

Н.Р. Драга Зорана, хвала ти. Точно је да су измјештања у мени произвела неку врсту временског delay-а. Схватила сам да одлазак/повратак није само везан за промјену мјеста боравка већ мијења однос с временом. Готово пропорционално, удаљености или немогућности честих посјета настају у субјективном поимању времена, феномени слични филмској елипси. Измјештањем се децентрира оно што се раније чинило непомично, својствено припадности одређеном мјесту, настају нове субјективности које нису биле уписане ни у тијелу, ни у меморији прије одласка/повратка, и стога, незамисливе.

Delay, одгода дуга четврт стољећа, што због рата, што због мог одласка у Мексико, све до 2015. када сам излагала у Ремонту у пројекту Од дијаспоре до различитости (From Diaspora to Diversity), кустоса Миће Карића. Дакле у овом повратку је дистанца нешто мања, неких осам година.

За мене то значи повратак у неки простор сензибилитета који сам тијеком студија изградила уз људе који су били мој београдски дом. Многи више нису у Београду, Бета, Стела, а неки више нису ни међу живима као Саша Микроб или Милан. Али Београд је и простор ране због свега што смо живјели у деведесетима као и због његовог садашњег стања. Оно што је, између осталог, градило мој свијет тијеком студија у Београду била су сјајна предавања Поетике XX стољећа Љубе Глигоријевића на ФЛУ; читања Булгаковог Мајстора и Маргарите, Башларове (Bachelard) Поетике простора; поезија, посебно Бранко Миљковић којег сам стално носила у торби; филмови Тарковског у МСУБ-у, Студентски центар, Клуб академије, Екатарина Велика, сусрет с Јешом Денегријем… Те станице, важни тренутци и људи одређују: точно се зна гдје су ти пунктови, тренутци, разговори, људи, сусрети. Они се фокусирају, изоштре, искачу јер су битни. Наравно сусрет с Београдом је увијек и потпуно нов. Повратак је увијек и нови сусрет, све је у покрету, све се мијења, ми и мјеста, нови сусрет ритмова. Али можда сам још увијек и дијелом тамо…

З.Ђ.М. Које су твоје кључне теоријске/уметничке референце у односу на које промишљаш улогу времена и различите аспекте темпоралности?

Н.Р. Кроз своју досадашњу умјетничку праксу суставно истражујем вријеме. У ранијим радовима сам се бавила преклапањима особног и колективног сјећања и заборава у односу на властито искуство измјештања и одмака, затим повијесним наративима репрезентацијом повијести, њиховом подређеност афекту и идеологији, особном и политичком. Повијест, памћење и сјећање кључан су залог политичке трговине, нарочито на Балкану. Сјећање се налази у центру борби за репрезентацију стварности, а сам заборав је заправо интегрални дио оног чега се сјећамо, тај однос формира стварност. Сјећање је селективно и инвентивно. Уосталом увијек се сјећамо из садашњости, свака нова садашњост моделира прошлост. Прошлост се највише мијења, с њом никада ниси на сигурном, каже један од актера аудио рада Имамо ли план за јучер?

Важно ми је било читање Мике Бал (Mieke Bal), Heterochrony in the Act: The Migratory Politics of Time, гдје Хетерокронија је како пише Миеке Бал политичка категорија отпора, данас када смо уроњени у вријеме хитности, нулто вријеме које супримира интервал. Преклапања различитих времена, феномен коју она везује за мигрантско искуство, ослања се на појам хетерокроније који спомиње Мишел Фуко (Michel Foucault) 1967. године у Другим просторима. Важан ми је и Ђорђо Агамбен (Giorgio Agamben), посебно његов текст Што значи бити сувремен?. Књига која је постала кључна за Timescape је Дисање, каос и поезија Франка Бифа Берардија (Franco Bifo Beradi). Већ дуго времена важан ми је рад и текстови Роберта Смитсона (Robert Smithson), однос времена, геолошког, ентропије и измјештања. Експериментални филм Нигдина / NOWhere, а посебно умјетничка књига истог назива дијалог су и са Смитсоном.

Нигдина / NOWhere интермедијални је рад, односно састоји се од експерименталног филма завршеног у липњу 2018. године и умјетничке књиге која је настала након филма, 2019. године. У филму Нигдина / NOWhere истражујем преслагивања идентитета и перцепцију времена у процесу мог повратка у Сплит након дугогодишњег избивања у односу на судбине и стања двају скулптура на Клишкој тврђави: остатке моје скулптуре Прије свитања којом премјеравам вријеме властите одсутности и празно мјесто споменика Богдана Богдановића Чувар слободе који ми нуди повијесни оквир, поглед на политике меморије и заборава. Апсурдна ситуација тих двају скулптура, једне привремено постављене, заборављене те пронађене и друге трајно постављене те демонтиране отвара простор за проматрање парадокса времена. Дијалог ове двије скулптуре испреплиће се са визуалним и текстуалним цитатима Роберта Смитсона из његове серије Mirror Displacements, 1968–1969. Истражујем нелинерани проток и сложене формације простора–времена. Књига није прича о филму већ полази од ширег истраживања перцепције времена и проблематизира појам „повратка” у посттранзицијском контексту. На поетичан начин испреплиће особне археологије и повијесне ситуације брисаних и невидљивих повијести. Из особног простора дисконтинуитета; пукотина и преклапања у субјективном поимању времена, настојим активирати накупине времена с којим се суочавам при повратку, схватити вријеме које је овдје пролазило а које за мене није постојало, попут никада снимљеног материјала филмске елипсе. Одласци и повратци нису везани само за промјену мјеста већ и времена које свједочимо или не. Светлана Бојм (Svetlana Boym) у књизи Обреди повратка (стр. 152.) пише: „Кључно питање у обредима повратка је честа конфузија времена и мјеста, времена индивидуалног живота и времена повијести.”

З.Ђ.М. Колико је време мерљив ресурс који је отворен за манипулацију, управљање и контролу?

Н.Р. Вријеме и сама перцепција времена развија се у односу на суставе у којим живимо. Казаљка минута уведена је са изумом сата с клатном, док казаљка секунди није била у употреби све до 18. стољећа, времена стварања индустријског капитала и Индустријске револуције. Усклађивање локалних времена, хомогенизација времена настаје првенствено због функционалности жељезничког промета. Данас атомски сатови прецизније мјере наше вријеме. Тај нови унутарњи осјећај за вријеме који је тијеком индустријализације настанио тијела, а данас се у касном дигиталном капитализму вртоглаво убрзао потпуно је против тијела. Данас живимо брзину и привременост. Тиранију времена у односу на спорије ритмове природе и нас самих. Занима ме како се обликује субјективно поимање биолошког трајања унутар економских и идеолошких сустава, примјерице разлике поимања времена у социјализму или капитализму, шпарања, културе поправљање у односу на потрошачки менталитет данашњице. Мјерење темељено на календарима и сатима, али и императив продуктивности и фиксни распореди које он прописује посебно регулирају наше животне ритмове и издржљивост. Компримирано вријеме, потисак времена постаје готово опипљив и густ. Како то прецизно дефинира Петер Вајбл (Peter Weibel): Ово вријеме-роба као нови облик жеље које претендира на вјечност ликује над временом људског тијела и његовом коначношћу. У свакодневном ритму времена стално недостаје, мјерено искористивошћу, продуктивношћу и компетитивношћу оно нам стално измиче. Сматрам да услијед прекида устаљеног ритма, у ситуацији коју смо живјели задњих година пандемије, посебно искуства карантина (lockdown) на индивидуалној али и колективној разини, јасније схваћамо да је перцепција протока времена економски и технолошки па и идеолошки увјетована. Осим тих друштвених увјетованости времена, занима ме и однос времена живота са трансгенерацијским, повијесним временом или однос људског и нељудског, биотемпоралност у односу на геолошко вријеме или на знанствено вријеме попут зептосекунде.

З.Ђ.М. Твоје радове сам први пут видела 2015. у Институту за сувремену умјетност у Загребу у оквиру изложбе Time lapsus гдје је био изложен рад Стратегије заборава.
Историја породичног капута, хемијских чистионица и стотине куглица од тканине настала након многобројних прања неочекивано су пред публику пружили толико информација на основу којих се могло ићи дубље у анализу не само твог рада, већ и других друштвених процеса везаних за временски период постојања капута. Да ли су и како повезани Time lapsus и Timescape?

Н.Р. Time Lapsus је претходница Timescape-a, али се бави остатком, ради се о процесуалним радовима који биљеже вријеме, интергенерацијско, повијесно и оно властитог живота. Попут неке врсте временског строја спаја радове из деведесетих са мексичким радовима и оним насталим након повратка. У фото-амбијенту Кемијска чистионица Галеб из 1996. по први пут артикулирам трауму рата етничког чишћења, посљератног стања, брисања колективног сјећања. Стратегије заборава настале су кад сам пренијела тај фото-амбијент као и капут моје тете Зденке у Мексико, капут који је тамо још интензивније пулсирао неким гладним временима европског 20. стољећа. Управо оних времена шпарања и спорости. Стратегије заборава (2004–2015.) процесуални је рад који се састоји од вуненог капута, 12 уоквирених рачуна кемијских чистионица, те фото-документације процеса у облику три умјетничке књиге као доказа непримјетног али сигурног нестајања. Timescape се пак директније бави перцепцијом времена у сувремености, али и нестајањем временског упоришта и неизвјесношћу.

З.Ђ.М. Оно што би могао бити продукционо нови сегмент изложбе у Београду јесте део који се односи на рад под називом Прекасно је за одустајање. Наиме, у већ поприлично „загађеном” јавном простору Београда, који обилује комерцијалним садржајима и чије су бројне грађевине и зграде изгубиле првобитне функције, као што је случај са зградом главне Железничке станице на Савском тргу, која је требало кореспондирати са фасадом зграде Железничког колодвора у Загребу, где је поменути рад био изложен, у београдским околностима приморани смо тражити другачије начине изведбе овог рада.

Н.Р. Рад Прекасно је за одустајање рађен је за простор жељезничког колодвора. Зграда главне Жељезничке станице на Савском тргу више није у функцији и цјелокупан контекст тог дијела града се промијенио. Зато на београдској жељезничкој станици интервенирам у неком другом времену, уписујем интервенцију на архивској фотографији. Осим изврнуто перцепције времена, занимају ме тензије између утопије и ентропије, могућег и оног што се није догодило. Желим интервенирати прошлост, неко друго вријеме као да оно није ни прошло, као да све може бити другачије, али и послати поруку оснаживања из неке другачије прошле будућности у садашњост. Светлана Бојм разликује рестауративну од рефлексивне носталгије. Ресторативна носталгија подразумијева закопавање у идеализирану прошлост која никада није ни постојала. Рефлективна носталгија критички промишља могућности у прошлости у односу на садашњост – понекад и с иронијом, позива на промишљање потенцијала носталгије будућности, јер носталгија није само везана за прошлост, моделира отпор у будућности и ствара алтернативне садашњости. Осим фотографије на изложби, разгледнице са интервенираном фотографијом београдског колодвора дистрибуират ће се на Савском сам тргу и њезина дигитална верзија на друштвеним мрежама.

Прије десетак година радила сам дигиталну интервенцију на фотографији која представља зграду Министарства вањских послова у Мексико Ситију, гдје сам често пута била присиљена одлазити, интервенцијом мијењам прочелни назив у Secretaria di memoria – Министарство сјећања, која усмјерава пажњу на злоупорабу сјећања на разини државног апарата.