Nemanja Knežević i Robert Marin ▪︎ Stvaran svet je tamo negde

Prateći program:

Četvrtak, 25. april, 18.00
3/3 VOĐENJA
Istoričari umetnosti i saradnici Likovnog programa KCB Senka Ristivojević i Vladimir Bjeličić vode posetioce kroz tri izložbe u tri galerije KCB.

————————————————-

Na trećoj izložbi iz programa Galerije Artget za 2024. godinu predstavljaju se radovi Nemanje Kneževića i Roberta Marina, u dijalogu. U svojim uspešnim umetničkim praksama, dvojica umetnika reflektuju neposredno okruženje koristeći fotografiju kao osnovni alat. Knežević i Marin su pre svega posmatrači sveta koji ih okružuje; prave spontane snimke (snapshots) kako bi ga dokumentovali onakvog kakav jeste. Njihove slike su često objektivni i nerežirani, gotovo naturalistički zapisi sveta u kojem nastoje da pronađu aktuelne i, u isto vreme, sasvim obične teme.

Izložba pod nazivom Stvaran svet je tamo negde prikazuje sirovi, grub i neulepšan fotografski materijal. Knežević i Marin ništa ne preuveličavaju već jednostavno dokumentuju svet bez filtera, što je neobična praksa u ovoj (modernoj) eri privida. Oni ruše uobičajena obeležja dominantne vizuelne kulture koja zahteva ulepšavanje i stilizaciju svega. Stoga, stvarnost danas može delovati nadrealno. Fotografija se još uvek, čak i više nego ikada ranije, smatra medijem koji ima sposobnost da učini da stvari izgledaju bolje nego što stvarno jesu. Nasuprot tome, ovi umetnici nude sirove slike običnog života, dok istovremeno pokušavaju da prenesu suptilne i duboke narative. Knežević gradi svoj vizuelni narativ na pretpostavci da kulturni pejzaž odražava duboko ukorenjene tradicije i navike kolektiva koji deli kulturne identitete. U svojoj seriji Guilt Trip (Osećanje krivice) analizira nesposobnost suočavanja sa odgovornošću i ideju da za svaku zlu sreću i nesklad postoji spoljni razlog; po njegovim rečima, krivica je izopačena verzija odgovornosti koja je često vidljiva u kulturnom pejzažu. U svojoj seriji What a Time to Be Alive (Kakvo vreme da se bude živ) Marin se bavi pitanjima sve veće komercijalizacije i džentrifikacije kako urbanih tako i ruralnih područja. On dokumentuje margine društva koje obično nisu zastupljene u javnom diskursu kako bi naglasio nesklad između zvaničnih narativa i stvarnog života. Domovina može izgledati kao idilično mesto sa prelepim planinama i bistrim rekama, ali, za razliku od turističkih marketinških kampanja i prikaza na popularnim društvenim mrežama, ona je takođe mesto gde žive stvarni ljudi i gde se odvija pravi život.

REČ UMETNIČKOG DIREKTORA GALERIJE ARTGET U 2024. GODINI

Otkad je otkrivena, fotografija se koristi za različite namene i u različitim kontekstima. Može se posmatrati kao potpuno objektivan medij, kao dokaz da se nešto zaista dogodilo i kao verni odraz stvarnosti. Istovremeno, fotografija poseduje skoro magičnu moć da ulepšava stvarnost; ima sposobnost da učini da ljudi izgledaju bolje nego (kako oni misle) u stvarnosti. Isto važi i za predmete, bilo da se radi o komercijalnim proizvodima ili ritualnim artefaktima, koji na fotografiji često deluju uverljivije i privlačnije. Postoji ogroman raskorak između stvarnosti i posredovane slike stvarnosti.

Kroz celu istoriju fotografije, ova dva aspekta medija koegzistiraju. Početke umetničke fotografije obeležili su umetnici koji su uglavnom sledili ustaljeni običaj da se stvarnost prikriva i idealizuje. Piktorijalisti na prelazu iz 19. u 20. vek izbegavali su da prikazuju ubrzanu transformaciju društvo kako bi postigli vizuelne efekte koji ne remete buržoaski poredak. Oni nisu dokumentovali promene kulturnog života koji se sve više industrijalizovao i urbanizovao, već su svoje objektive usmeravali ka netaknutoj prirodi i pastoralnim motivima. S druge strane, neki fotografi su odbacivali stilizaciju i okretali se verizmu, fokusirajući se na beleženje stvarnosti kakva jeste. Slike društvene nepravde i teške ljudske patnje, izazvane ekonomskom nejednakošću u industrijskom dobu, bile su snažne i efektne poruke i čak doprinosile poboljšanju položaja ugroženih.

Idealizovana posredovana slika je uvek poželjna. Čak i danas, u savremenom trenutku, kada ljudi žive relativno dobro, duže i sigurnije u poređenju sa ranijim vekovima, mejnstrim fotografija i dalje, ili čak više nego ikad, teži stilizaciji i idealizaciji. Vizuelna kultura ima ogroman uticaj na način na koji ljudi vide svet. Većina svetske populacije izložena je simulakrumu stvarnosti, gde slika obično služi određenoj svrsi. U pojavnom svetu dominiraju komercijalni sadržaji i ideološka propaganda, dok su slike stvarnih ljudi i stvarnog sveta uvek retke i neprivlačne.

Ono što čini fotografske prakse Nemanje Kneževića i Roberta Marina jeste jedinstven pogled na svet koji ih okružuje. Obojica koriste spontanu fotografiju (snapshot) kako bi ga dokumentovali realnost onakvu kakva jeste. Njihove slike često izgledaju kao objektivan i nerežiran, gotovo naturalistički zapis sveta u kome nastoje da pronađu aktuelne teme. Prizori koje beleže jesu preplavljujući. Oba fotografa živela su na područjima koja su razorena tokom perioda tzv. tranzicije ka demokratiji, dramatično izmenjenih etika i vrednosti. Bili su svedoci globalnog okretanja ka libertarijanizmu koji veliča individualizam i socijaldarvinizam. Zbog toga je njihov senzibilitet usmeren ka marginalizovanim kontekstima koji postoje van dominantnih medijskih diskursa.

Izložba pod nazivom Stvaran svet je tamo negde prikazuje sirovi, grub i neulepšan fotografski materijal. Iako su Knežević i Marin možda razočarani opštim stanjem stvari, a njihove slike ukazuju na rascepe i paradokse u društvima, oni su u svojim radovima zadržali (samo)ironiju i humor. Njihove umetničke prakse se često vezuje za žanr ulične fotografije koji je u poslednjih trideset godina postao nepatvoren i autentičan oblik fotografskog izraza na Balkanu i Istočnoj Evropi koji karakteriše apsurdnost političkih diskursa i beznadežnost socio-ekonomske situacije. Knežević i Marin pristupaju društveno relevatnim pitanjima sa velikim smislom za humor i neposrednost, potcrtavajući suštinsku nemogućnost promene.

Knežević gradi svoj vizuelni narativ na pretpostavci da kulturni pejzaž odražava duboko ukorenjene tradicije i navike kolektiva koji deli kulturne identitete. U svojoj seriji Guilt Trip (Osećanje krivice) na kojoj i dalje radi, on analizira nesposobnost suočavanja sa odgovornošću i idejom da za svaku zlu sreću i nesklad postoji spoljni razlog. Za njega je krivica izopačena verzija odgovornosti, psihološka infekcija hronične nemoći, koja se često prisutne u kulturnim obrascima. Njegove fotografije tako prikazuju njegovu intimnu ideju o disfunkcionalnim pojmovima krivice, senzaciji koja sprečava da se društva razvijaju i menjaju. Iako mu motivi nisu geografski definisani, on se fokusira na poznato okruženje.

Na fotografijama koje su deo još nezavršene serije What a Time to Be Alive (Kakvo vreme da se bude živ), Marin se bavi pitanjima sve veće komercijalizacije i džentrifikacije kako urbanih tako i ruralnih područja. On dokumentuje margine društva, koje obično nisu zastupljene u javnom diskursu, kako bi naglasio nesklad između zvaničnih narativa i stvarnog života. Njegove slike nastaju na područjima pogođenim traumatičnim promenama društvenog tkiva koje dovode do sve veće nejednakosti i propadanja javnih službi, dok se zvanična slika sve više kontroliše, ulepšava i stilizuje. Domovina može izgledati kao idilično mesto sa prelepim planinama i bistrim rekama, ali, za razliku od turističkih marketinških kampanja i prikaza na društvenim mrežama, ona je takođe mesto gde žive stvarni ljudi i gde se odvija pravi život.

Miha Colner

———————————————————

Nemanja Knežević (1985) je fotograf i vizuelni umetnik iz Beograda. Završio je osnovne studije filma na SAE Institutu u Beogradu. Bavi se fotografijom preko 15 godina, pre svega komercijalnom, dok uporedo aktivno radi na temama koje ga intrigiraju. Zanima ga svakodnevno i efemerno, kao i kolaborativni procesi na kojima voli da radi sa drugim stvaraocima. Osim toga, član je i jedan od osnivača fotorafskog kolektiva Belgrade Raw, koji je nastao 2009. godine. Od tada su izlagali na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu, organizovali brojne nekonvencionalne radionice širom Evrope i učestvovali u aktivnostima koje prevazilaze granice fotografske slike. Živi i radi u Berlinu i Beogradu.

www.nk.rs

Robert Marin (1984) je fotograf i novinar koji se interesuje za svakodnevnu stvarnost svog neposrednog okruženja. Studirao je istoriju i kulturologiju na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Od 2014. godine deo je kreativnog tandema Najlepše mesto na svetu (The Most Beautiful City in the World) gde, zajedno sa Matjažem Ruštom, fotografiše promene u društvenom tkivu grada Ljubljane. U svojoj samostalnoj praksi takođe dokumentuje svakodnevne realnosti i banalnosti. Njegove fotografije nalaze se u umetničkoj zbirci KGLU – Muzej moderne i savremene umetnosti Koroška, Slovenj Gradec. Živi i radi u Ljubljani, Slovenija.
@dvatidevetnula
@najlepsemestonasvetu

Izložbu je podržala Ambasada Republike Slovenije u Beogradu.