Немања Кнежевић и Роберт Марин ▪︎ Стваран свет је тамо негде
Пратећи програм:
Четвртак, 25. април, 18.00
3/3 ВОЂЕЊА
Историчари уметности и сарадници Ликовног програма КЦБ Сенка Ристивојевић и Владимир Бјеличић воде посетиоце кроз три изложбе у три галерије КЦБ.
————————————————-
На трећој изложби из програма Галерије Артгет за 2024. годину представљају се радови Немање Кнежевића и Роберта Марина, у дијалогу. У својим успешним уметничким праксама, двојица уметника рефлектују непосредно окружење користећи фотографију као основни алат. Кнежевић и Марин су пре свега посматрачи света који их окружује; праве спонтане снимке (snapshots) како би га документовали онаквог какав јесте. Њихове слике су често објективни и нережирани, готово натуралистички записи света у којем настоје да пронађу актуелне и, у исто време, сасвим обичне теме.
Изложба под називом Стваран свет је тамо негде приказује сирови, груб и неулепшан фотографски материјал. Кнежевић и Марин ништа не преувеличавају већ једноставно документују свет без филтера, што је необична пракса у овој (модерној) ери привида. Они руше уобичајена обележја доминантне визуелне културе која захтева улепшавање и стилизацију свега. Стога, стварност данас може деловати надреално. Фотографија се још увек, чак и више него икада раније, сматра медијем који има способност да учини да ствари изгледају боље него што стварно јесу. Насупрот томе, ови уметници нуде сирове слике обичног живота, док истовремено покушавају да пренесу суптилне и дубоке наративе. Кнежевић гради свој визуелни наратив на претпоставци да културни пејзаж одражава дубоко укорењене традиције и навике колектива који дели културне идентитете. У својој серији Guilt Trip (Осећање кривице) анализира неспособност суочавања са одговорношћу и идеју да за сваку злу срећу и несклад постоји спољни разлог; по његовим речима, кривица је изопачена верзија одговорности која је често видљива у културном пејзажу. У својој серији What a Time to Be Alive (Какво време да се буде жив) Марин се бави питањима све веће комерцијализације и џентрификације како урбаних тако и руралних подручја. Он документује маргине друштва које обично нису заступљене у јавном дискурсу како би нагласио несклад између званичних наратива и стварног живота. Домовина може изгледати као идилично место са прелепим планинама и бистрим рекама, али, за разлику од туристичких маркетиншких кампања и приказа на популарним друштвеним мрежама, она је такође место где живе стварни људи и где се одвија прави живот.
РЕЧ УМЕТНИЧКОГ ДИРЕКТОРА ГАЛЕРИЈЕ АРТГЕТ У 2024. ГОДИНИ
Откад је откривена, фотографија се користи за различите намене и у различитим контекстима. Може се посматрати као потпуно објективан медиј, као доказ да се нешто заиста догодило и као верни одраз стварности. Истовремено, фотографија поседује скоро магичну моћ да улепшава стварност; има способност да учини да људи изгледају боље него (како они мисле) у стварности. Исто важи и за предмете, било да се ради о комерцијалним производима или ритуалним артефактима, који на фотографији често делују уверљивије и привлачније. Постоји огроман раскорак између стварности и посредоване слике стварности.
Kроз целу историју фотографије, ова два аспекта медија коегзистирају. Почетке уметничке фотографије обележили су уметници који су углавном следили устаљени обичај да се стварност прикрива и идеализује. Пикторијалисти на прелазу из 19. у 20. век избегавали су да приказују убрзану трансформацију друштво како би постигли визуелне ефекте који не ремете буржоаски поредак. Они нису документовали промене културног живота који се све више индустријализовао и урбанизовао, већ су своје објективе усмеравали ка нетакнутој природи и пасторалним мотивима. С друге стране, неки фотографи су одбацивали стилизацију и окретали се веризму, фокусирајући се на бележење стварности каква јесте. Слике друштвене неправде и тешке људске патње, изазване економском неједнакошћу у индустријском добу, биле су снажне и ефектне поруке и чак доприносиле побољшању положаја угрожених.
Идеализована посредована слика је увек пожељна. Чак и данас, у савременом тренутку, када људи живе релативно добро, дуже и сигурније у поређењу са ранијим вековима, мејнстрим фотографија и даље, или чак више него икад, тежи стилизацији и идеализацији. Визуелна култура има огроман утицај на начин на који људи виде свет. Већина светске популације изложена је симулакруму стварности, где слика обично служи одређеној сврси. У појавном свету доминирају комерцијални садржаји и идеолошка пропаганда, док су слике стварних људи и стварног света увек ретке и непривлачне.
Оно што чини фотографске праксе Немање Kнежевића и Роберта Марина јесте јединствен поглед на свет који их окружује. Обојица користе спонтану фотографију (snapshot) како би га документовали реалност онакву каква јесте. Њихове слике често изгледају као објективан и нережиран, готово натуралистички запис света у коме настоје да пронађу актуелне теме. Призори које бележе јесу преплављујући. Оба фотографа живела су на подручјима која су разорена током периода тзв. транзиције ка демократији, драматично измењених етика и вредности. Били су сведоци глобалног окретања ка либертаријанизму који велича индивидуализам и социјалдарвинизам. Због тога је њихов сензибилитет усмерен ка маргинализованим контекстима који постоје ван доминантних медијских дискурса.
Изложба под називом Стваран свет је тамо негде приказује сирови, груб и неулепшан фотографски материјал. Иако су Kнежевић и Марин можда разочарани општим стањем ствари, а њихове слике указују на расцепе и парадоксе у друштвима, они су у својим радовима задржали (само)иронију и хумор. Њихове уметничке праксе се често везује за жанр уличне фотографије који је у последњих тридесет година постао непатворен и аутентичан облик фотографског израза на Балкану и Источној Европи који карактерише апсурдност политичких дискурса и безнадежност социо-економске ситуације. Kнежевић и Марин приступају друштвено релеватним питањима са великим смислом за хумор и непосредност, потцртавајући суштинску немогућност промене.
Kнежевић гради свој визуелни наратив на претпоставци да културни пејзаж одражава дубоко укорењене традиције и навике колектива који дели културне идентитете. У својој серији Guilt Trip (Осећање кривице) на којој и даље ради, он анализира неспособност суочавања са одговорношћу и идејом да за сваку злу срећу и несклад постоји спољни разлог. За њега је кривица изопачена верзија одговорности, психолошка инфекција хроничне немоћи, која се често присутне у културним обрасцима. Његове фотографије тако приказују његову интимну идеју о дисфункционалним појмовима кривице, сензацији која спречава да се друштва развијају и мењају. Иако му мотиви нису географски дефинисани, он се фокусира на познато окружење.
На фотографијама које су део још незавршене серије What a Time to Be Alive (Kакво време да се буде жив), Марин се бави питањима све веће комерцијализације и џентрификације како урбаних тако и руралних подручја. Он документује маргине друштва, које обично нису заступљене у јавном дискурсу, како би нагласио несклад између званичних наратива и стварног живота. Његове слике настају на подручјима погођеним трауматичним променама друштвеног ткива које доводе до све веће неједнакости и пропадања јавних служби, док се званична слика све више контролише, улепшава и стилизује. Домовина може изгледати као идилично место са прелепим планинама и бистрим рекама, али, за разлику од туристичких маркетиншких кампања и приказа на друштвеним мрежама, она је такође место где живе стварни људи и где се одвија прави живот.
Миха Цолнер
———————————————————
Немања Кнежевић (1985) је фотограф и визуелни уметник из Београда. Завршио је основне студије филма на SAE Институту у Београду. Бави се фотографијом преко 15 година, пре свега комерцијалном, док упоредо активно ради на темама које га интригирају. Занима га свакодневно и ефемерно, као и колаборативни процеси на којима воли да ради са другим ствараоцима. Осим тога, члан је и један од оснивача фоторафског колектива Belgrade Raw, који је настао 2009. године. Од тада су излагали на бројним изложбама у земљи и иностранству, организовали бројне неконвенционалне радионице широм Европе и учествовали у активностима које превазилазе границе фотографске слике. Живи и ради у Берлину и Београду.
www.nk.rs
Роберт Марин (1984) је фотограф и новинар који се интересује за свакодневну стварност свог непосредног окружења. Студирао је историју и културологију на Филозофском факултету у Љубљани. Од 2014. године део је креативног тандема Најлепше место на свету (The Most Beautiful City in the World) где, заједно са Матјажем Руштом, фотографише промене у друштвеном ткиву града Љубљане. У својој самосталној пракси такође документује свакодневне реалности и баналности. Његове фотографије налазе се у уметничкој збирци KGLU – Музеј модерне и савремене уметности Корошка, Словењ Градец. Живи и ради у Љубљани, Словенија.
@dvatidevetnula
@najlepsemestonasvetu
Изложбу је подржала Амбасада Републике Словеније у Београду.
