ИНТЕГРАЦИЈА У ТРИ ФАЗЕ ▪︎ Александрија Ајдуковић

Отварање изложбе:
четвртак, 29. август, 19.00

Изложба Александриjе Аjдуковић Интеграција у три фазе припремана је последње две године након што се, заjедно са својом породицом, преселила у околину Београда. Тај период обележен је настојањима да открије нове могућности и предности окружења у којем се нашла. Могло би се рећи да је нова средина по свему различита у односу на њен дотадашњи живот у урбаном окружењу, да је пуна рецидива прошлости, који се препознају у наслеђеним навикама, начину живота, затим, у кецељама, марамама, бициклима, ниским кућама, двориштима, штриклама на зидовима, широким сукњама и шареним кошуљама, што све гради ауру хетеротопијског, издвојеног у односу на савремени живот.

С друге стране, сваки од поменутих рецидива истовремено укључује лејер савременог, актуелног, тако да су Бановци у филму, фотографијама, у искуству и оку Александрије Ајдуковић поприште тих зачудних, невероватних преплитања која се одвијају на дневном нивоу у различитим регистрима. Назив изложбе, међутим, сугерише, не само интеграцију у нову средину и специфичну заједницу, већ и интегрисање, повезивање и сучељавање старог, новог, савременог, модерног, традиционалног, урбаног, руралног, прошлости, садашњости и различитих временских слојева који се све време преплићу.

Главно поље интересовања Александрије Ајдуковић у контексту савремене уметности повезано је са фотографијом. Поред тога, у последњих неколико година, у свој рад она уводи камеру, чувену суперосмицу која је обележила шездесете године прошлог века, како у уметности, тако и у свакодневном животу. Суперосмицом је сниман филм у којем је забележен, на један специфичан, измењен и повремено комичан начин, сам процес интеграције у нову средину. Суперосмица је, такође, одиграла и кључну улогу у том процесу: Александрија, наиме, и своје нове суграђанке уводи у процес снимања, у једну за њих потпуно нову ситуацију, позицију филм-мејкера, ствараоца, креативца, некога ко на другачији начин гледа свет око себе.

Више о изложби можете прочитати ОВДЕ.
Текст: Маја Станковић

—————————————

Александрија Ајдуковић (Осијек, 1975)  је дипломирала  на Академији уметности БК у Београду у класи Милана Алексића. Мастер студије завршила је у Новом Саду на Академији уметности у класи Ђорђа Одановића. Била је гост студент Марине Гржинић на класи за постконцептуалну уметничку праксу на бечкој Ликовној академији. Докторирала је 2018. на Факултету драмских уметности у Београду на Одсеку за теорију драмских уметности културе и медија са тезом „Теорија анимал принта“.

Трострука је финалисткиња Мангелос награде, добитница је награде 45. Октобарског салона, Henkel Art Award за младог уметника 2005, док је њен ауторски алтернативни филм Ibarska Highway награђен специјалним признањем за дебитантско остварење на фестивалу Balkan beyond Borders у Грчкој; посебно признање – диплому на Мартовском фестивалу 2019; наградом за посебна достигнућа на Алтернативама 2019.

Учествовала је у резиденцијалним радионицама у Бјелој, експерименталној станици за уметност коју менторски води Микеланђело Пистолето. Током 2013. реализовала је три супер-8 кратка филма као резултат учешћа у супер-8 филмским радионицама у Болоњи и радионице у организацији Светлотона у Београду. Радила је као архивски фотограф у Дому културе Студентски град и као фотограф на филму. Као директорка  фотографије и сниматељка радила је на документарном филму Јовица и његови зуби и Доћиће жути људи са истока и пиће реку са Мораве. Сарађује са интернет истраживачком платформом Vice Србија и веб порталом Калеидоскоп.

Кроз портретисање случајних пролазника, натуршчика-модела на елабориран и духовит начин бележи феномене за савремени живот и његове свакодневне рефлексије у домену моде, поп културе и lifestyle-а (не)урбаних средина. Фотографска пракса Александрије Ајдуковић последњих година све више иступа ка кинематографији, не би ли указала на повезаност фотографије и филма, односно филмом појачала утисак спонтаности, као једне од главних стратегија при документаристичком начину бележења.