Otvaranje izložbe:
četvrtak, 29. avgust, 19.00
Samostalna izložba fotografija Aleksandra Kostića je poslednja iz ovogodišnjeg programa galerije Artget. Radovima iz serije Nonhuman autor upozorava na izmenjen odnos između čoveka i prirode, odvajanje od prirodnog poretka. Od nekadašnjeg suživota čoveka i životinja, danas se taj odnos sveo na gajenje kućnih ljubimaca, industriju (prehrana, dečje igračke, knjige, filmovi, igrice) i spektakl (zološki vrtovi, cirkusi, sajmovi). Kostić nudi tragove zajedničkog postojanja kroz različite intervencije u kojima realnih bića nema, koristeći metode koje čovek koristi kako bi više saznao o drugoj polovini svog sveta, o svetu životinja – on prikuplja, proučava, klasifikuje, konzervira, čuva, predstavlja i edukuje druge ljude.
„Sve Kostićeve fotografije su režirane, bilo da predstavljaju dokumentarnu građu muzejskih eksponata, bilo da kreiraju preterano stilizovane scene, bliske reklami, u kojima su polazišta realni eksponati. U simuliranom prirodnom ambijentu svrakinog gnezda osvetljenom intenzivnim narandžasto-žutim, na primer, nalaze se nakit i druge arteficijalnie svaštarije, nalik đubrištu, ali je u njemu i nagoveštaj novog života. Veliki broj radova je inspirisan narativima priča, basni, bajki, mitova. Simbolička predstava je u nekima zasnovana na klišeu proisteklom iz mita ili legendi i odražava stvarnu pojavu u prirodi ili ponašanje neke životinje (kukavica koja podmeće jaje), dok su drugi prizori izmašatani i lažni.“ (Iz teksta u katalogu izložbe, Vesna Danilović „Druga polovina čovekovog sveta“)
———————————
Aleksandar Kostić je fotograf i snimatelj. Diplomirao je Filmsku i televizijsku kameru na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Na istom fakultetu predaje, u zvanju redovnog profesora, na Katedri za kameru. Njegov umetnički rad obuhvata različite forme fotografskog i kinematografskog izraza. Kao autor, nagrađivan je u zemlji i inostranstvu.
Zahvalnost za učešće i podršku projektu:
Saradnici: Dragomir Nikolić, Vuk Popić (Prirodnjački muzej), Željko Rudić; Prirodnjačkom muzeju u Beogradu, direktoru MSc Slavku Spasiću i angažovanim kustosima; Fakultetu veterinarske medicine u Beogradu, prof. dr Mileni Đorđević, Igoru Vranjkoviću i kompaniji Cineplanet, kompaniji Epson, Milanu Tvrdišiću, Draganu Pavloviću, Dragani Zaouris i Atika zoološkom parku, Milici Čubrilović, Kristijanu Ovariju i Beo zoo-vrtu, Jeleni Manojlović i Farmaceutskom fakultetu, prof. dr Bojanu Stojniću, prof. dr Slobodanu Nikoliću.
Druga polovina čovekovog sveta
Životinje su u opusu Aleksandra Kostića, kao i u životu modernog čoveka, odsutne. U najnovijoj seriji radova Nonhuman vidimo različite intervencije, višestrane transpozicije i oznake njihovog postojanja, ali realnih bića nema. Nema ni čoveka, ali je njegovo prisustvo više nego očigledno. On posmatra, prikuplja, proučava, klasifikuje, konzervira, čuva, predstavlja i obrazuje ostale ljude/posmatrače o toj drugoj polovini njegovog sveta – svetu životinja, koji nam je što više o njemu znamo sve udaljeniji. Tačno je primetio Džon Berdžer u svom eseju Zašto gledati životinje da je još „devetnaesti vek, u zapadnoj Evropi i Severnoj Americi, označio početak procesa koji danas završava korporativni kapitalizam 20. veka, kroz koji je svaka tradicija koja je prethodno posredovala između čoveka i prirode prekinuta. Pre ovog prekida, životinje su činile prvi krug onoga što je okruživalo čoveka… Bile su uz čoveka u centru njegovog sveta“ . Životinje su danas u čovekovom svetu najčešće „prisutne“ kao kućni ljubimci u ograničenom broju vrsta ili kao proizvodi za masovnu potrošnju (dečje igračke, knjige, filmovi, igrice, industrija hrane) ili pak kao akteri spektakla (cirkusi, sajmovi, zoološki vrtovi).
Sigurno je i autorova lična zrelost doprinela da bude upitan nad tim mnogodimenzionalnim i izmenjenim odnosom modernog čoveka i životinja i da ga danas istražuje spoznajno, emocionalno, intuitivno, na isti način preispitujući i vlastiti fotografski metod.
Sve Kostićeve fotografije su režirane, bilo da prestavljaju dokumentarnu građu muzejskih eksponata bilo da kreiraju preterano stilizovane scene, bliske reklami, u kojima su polazišta realni eksponati. U simuliranom prirodnom ambijentu svrakinog gnezda sa intenzivnim narandžasto-žutim osvetljajem, na primer, nalaze se nakit i druge arteficijalnie svaštarije, nalik đubrištu, ali je u njemu i nagoveštaj novog života. Veliki broj radova je inspirisan narativima priča, basni, bajki, mitova. Simbolička predstava je u nekima zasnovana na klišeu proisteklom iz mita ili legende i odražava stvarnu pojavu u prirodi ili ponašanje neke životinje (kukavica koja podmeće jaje), dok su drugi prizori izmašatani i lažni.
I čitava izložba/projekat Nonhuman odiše ambivalentnim osećanjima autora, od nostalgije za „bivšim svetovima“ do žudnje da se oni sačuvaju, približe nenaviklom pogledu ili čak karikaturalno prikažu ne bismo li se iznova zapitali nad narušenim krugom suživota čoveka i životinja.
Da bi došao do te naelektrisane i tajanstvene konvergencije, profesionalni filmski snimatelj i fotograf Aleksandar Kostić koristi posebne alate, analognu fotografiju tradicionalnog fotografskog aparata i kompozitnu sliku digitalne kamere sa objektivima posebnih mogućnosti.
Otkrivajući nam najminucioznije detalje u svim delovima opusa (leptiri, gnezda, skeleti, učila) nad celinom kao da lebdi pitanje: Da li ćemo ikada ponovo osetiti uživo neletargičan uzvratni pogled životinje ili će nam on ipak biti upućen samo iz rajskog vrta veštačke inteligencije u kojoj su one iznova zarobljenici nove ljudske/društvene situacije?
Vesna Danilović