Отварање изложбе:
четвртак, 29. август, 19.00
Самостална изложба фотографија Александра Костића је последња из овогодишњег програма галерије Артгет. Радовима из серије Nonhuman аутор упозорава на измењен однос између човека и природе, одвајање од природног поретка. Од некадашњег суживота човека и животиња, данас се тај однос свео на гајење кућних љубимаца, индустрију (прехрана, дечје играчке, књиге, филмови, игрице) и спектакл (золошки вртови, циркуси, сајмови). Костић нуди трагове заједничког постојања кроз различите интервенције у којима реалних бића нема, користећи методе које човек користи како би више сазнао о другој половини свог света, о свету животиња – он прикупља, проучава, класификује, конзервира, чува, представља и едукује друге људе.
„Све Костићеве фотографије су режиране, било да представљају документарну грађу музејских експоната, било да креирају претерано стилизоване сцене, блиске реклами, у којима су полазишта реални експонати. У симулираном природном амбијенту свракиног гнезда осветљеном интензивним наранџасто-жутим, на пример, налазе се накит и друге артефицијалние сваштарије, налик ђубришту, али је у њему и наговештај новог живота. Велики број радова је инспирисан наративима прича, басни, бајки, митова. Симболичка представа је у некима заснована на клишеу проистеклом из мита или легенди и одражава стварну појаву у природи или понашање неке животиње (кукавица која подмеће јаје), док су други призори измашатани и лажни.“ (Из текста у каталогу изложбе, Весна Даниловић „Друга половина човековог света“)
———————————
Александар Костић је фотограф и сниматељ. Дипломирао је Филмску и телевизијску камеру на Факултету драмских уметности у Београду. На истом факултету предаје, у звању редовног професора, на Катедри за камеру. Његов уметнички рад обухвата различите форме фотографског и кинематографског израза. Као аутор, награђиван је у земљи и иностранству.
Захвалност за учешће и подршку пројекту:
Сарадници: Драгомир Николић, Вук Попић (Природњачки музеј), Жељко Рудић; Природњачком музеју у Београду, директору MSc Славку Спасићу и ангажованим кустосима; Факултету ветеринарске медицине у Београду, проф. др Милени Ђорђевић, Игору Врањковићу и компанији Cineplanet, компанији Epson, Милану Тврдишићу, Драгану Павловићу, Драгани Заоурис и Атика зоолошком парку, Милици Чубриловић, Кристијану Оварију и Бео зоо-врту, Јелени Манојловић и Фармацеутском факултету, проф. др Бојану Стојнићу, проф. др Слободану Николићу.
Друга половина човековог света
Животиње су у опусу Александра Костића, као и у животу модерног човека, одсутне. У најновијој серији радова Nonhuman видимо различите интервенције, вишестране транспозиције и ознаке њиховог постојања, али реалних бића нема. Нема ни човека, али је његово присуство више него очигледно. Он посматра, прикупља, проучава, класификује, конзервира, чува, представља и образује остале људе/посматраче о тој другој половини његовог света – свету животиња, који нам је што више о њему знамо све удаљенији. Тачно је приметио Џон Берџер у свом есеју Зашто гледати животиње да је још „деветнаести век, у западној Европи и Северној Америци, означио почетак процеса који данас завршава корпоративни капитализам 20. века, кроз који је свака традиција која је претходно посредовала између човека и природе прекинута. Пре овог прекида, животиње су чиниле први круг онога што је окруживало човека… Биле су уз човека у центру његовог света“ . Животиње су данас у човековом свету најчешће „присутне“ као кућни љубимци у ограниченом броју врста или као производи за масовну потрошњу (дечје играчке, књиге, филмови, игрице, индустрија хране) или пак као актери спектакла (циркуси, сајмови, зоолошки вртови).
Сигурно је и ауторова лична зрелост допринела да буде упитан над тим многодимензионалним и измењеним односом модерног човека и животиња и да га данас истражује спознајно, емоционално, интуитивно, на исти начин преиспитујући и властити фотографски метод.
Све Костићеве фотографије су режиране, било да престављају документарну грађу музејских експоната било да креирају претерано стилизоване сцене, блиске реклами, у којима су полазишта реални експонати. У симулираном природном амбијенту свракиног гнезда са интензивним наранџасто-жутим осветљајем, на пример, налазе се накит и друге артефицијалние сваштарије, налик ђубришту, али је у њему и наговештај новог живота. Велики број радова је инспирисан наративима прича, басни, бајки, митова. Симболичка представа је у некима заснована на клишеу проистеклом из мита или легенде и одражава стварну појаву у природи или понашање неке животиње (кукавица која подмеће јаје), док су други призори измашатани и лажни.
И читава изложба/пројекат Nonhuman одише амбивалентним осећањима аутора, од носталгије за „бившим световима“ до жудње да се они сачувају, приближе ненавиклом погледу или чак карикатурално прикажу не бисмо ли се изнова запитали над нарушеним кругом суживота човека и животиња.
Да би дошао до те наелектрисане и тајанствене конвергенције, професионални филмски сниматељ и фотограф Александар Костић користи посебне алате, аналогну фотографију традиционалног фотографског апарата и композитну слику дигиталне камере са објективима посебних могућности.
Откривајући нам најминуциозније детаље у свим деловима опуса (лептири, гнезда, скелети, учила) над целином као да лебди питање: Да ли ћемо икада поново осетити уживо нелетаргичан узвратни поглед животиње или ће нам он ипак бити упућен само из рајског врта вештачке интелигенције у којој су оне изнова заробљеници нове људске/друштвене ситуације?
Весна Даниловић