Подморнице и турботорњеви / Submarines & Turbotowers

05.09.2019-26.09.2019, 12:00-20:00
Подморнице и турботорњеви / Submarines & Turbotowers
Галерија Podroom
Трг републике 5/-1
5 – 26. септембар 2019.
Самостална изложба немачког уметника, Карстена Конрада први пут је требало да се деси 2014. године у Ликовној галерији Културног центра Београда, но због повреде коју је тада уметник задобио падом са бицикла одложена је на неодређено време.
Подморнице и турботорњеви представљају радове из Конрадове најновије продукције чије су форме истовремено дословне и метафоричке, али причају о времену у којем живимо.
Последњих тридесетак година Карстен Конрад за реализацију својих радова користи углавном половне ствари које налази на бувљим пијацама, отпадима или улицама и то широм света. Тако се први пут био представио и београдској публици у оквиру изложбе Situated Self у Музеју савремене уметности у Београду када је од старог, одбаченог намештаја правио инсталације које приказују унутрашњост некадашње председничке палате под називом Ohne Tito, потом, „набуџену“ верзију модела Музеја савремене уметности коју је назвао Turbomuseum 2005, зидни рељеф Црвена звезда/Бели град.
С обзиром да Конрада највише занима простор и архитектура, он сваки пројекат започиње истраживањем урбаног наслеђа одређеног града, а у случају Београда то је српски модернизам двадеѕетих година прошлог века и послератни Нови Београд.
Радови Карстена Конрада налазе се у Колекцији Октобарски салон и колекцији Музеја савремене уметности у Београду.
За потребе 53. Октобарског салона, а на позив кустоса Бранислава Димитриејвића и Мике Хануле 2012. године реализовао је скулптуру под називом Риалто Београд у згради Геозавода где је тадашњи Салон одржан и за коју је добио награду Култруног центра Београда.
Изложбу реализујемо у сарадњи са Goethe-Институтом.
 Подморнице и Турботорњеви биће трећа изложба Карстена Конрада у Београду у протеклих 14 година и његова прва самостална изложба на Балкану. Београдској публици се први пут представио 2006. године изложбом Situated Self, кустоси Бранко Димитријевиц́ и Мика Ханула, која је постављена на две локације: у Музеју савремене уметности у Београду и у Уметничком музеју Тениспалаци у Хелсинкију. Пошто је Конрада увек највише занимао простор/архитектура, свој пројекат је започео истраживањем урбаног наслеђа Београда, нарочито српског модернизма двадесетих година прошлог века и послератног Новог Београда. У последњих 30 година, за своје радове Карстен углавном користи половне ствари које налази на улицама, бувљим пијацама и отпадима широм света. Од одбаченог намештаја је направио 3 модела скулптура који приказују унутрашњост старе председничке палате (под називом OT / Ohne Tito 2005), „набуџену“ верзију Музеја савремене уметности (под називом Turbomuseum 2005) и један зидни рељеф (под називом Црвена звезда / Бели град 2005).
Последња два рада су уврштена у Колекцију МСУ. 

Конрадов допринос 53. Октобарском салону 2012. године, у Геозаводу у Савамали, Rialto Beograd, био је скулптура/купола од шест метара, израђена од материјала нађеног на лицу места – који се ту гомилао последњих сто година – која је пресвођивала главно степениште. Тај рад је Конраду донео награду на 53. Октобарском салону и изложбу у септембру ове године.

 

Овај кратки интервју је наш начин да представимо старог пријатеља и сазнамо шта има ново код њега.

 

ЈП: Здраво Карстене! Већ дуго се познајемо. Први пут си дошао у Београд 2006. године. Зашто се стално враћаш?

 

КК:Стално се враћам због љубазних и предусретљивих људи које сам ту упознао и због отворене могућности да радим и излажем.

 

ЈП: Како би најбоље описао себе?

 

Као:
а) Уметника
б) Професора
ц) Власника бара
д) Страственог пливача
е) Бициклисту
ф) све горе наведено

 

КК: Мислим да је свака од тих ствари део моје личности, а све оне заједно чине мој стил живота: уметност ми омогуц́ава да радим шта хоћу, кад хоћу и где хоћу, волим да градим ствари, да стварам сопствени универзум и својим радовима одражавам своје биц́е у свету. Бити професор је моја најновија страст (шест година) и омогућава ми да своја искуства преносим на следеће генерације. Поред тога, упознајем младе и стимулативне људе. У свом бару радим скоро 30 година, и осим што ми годинама доноси приход, омогућио ми је оно што сам одувек желео да направим: место где ће се људи сретати и чути занимљиву музику – живу скулптуру. Пливање је дневна рутина и медитација и повезује ме с мени најдражим елементом. Бицикл је најбоље превозно средство, не само у Берлину, еколошки је и заправо вам омогућава савршену брзину кретања за доживљај града. Ишао сам бициклом по целом свету. А и не волим да пешачим.

 

ЈП: О чему размишљаш у последњих 14 година када мислиш о Београду?

 

КК: На ово питање бих одговорио на начин тока свести, низањем ствари које ми падну на памет: занимљиви људи и добри разговори, добра храна, savoir-vivre (кафићи и кафане су увек препуни, у свако доба), корумпирани политичари и фатализам, вечно присутно питање да ли треба остати или отићи, положај многих Београђана, турски/османлијски утицај на храну и музику, српски модернизам, солитери из доба комунизма и турбо-архитектура, још увек видљиве рушевине из рата и помахнитала бесправна градња у предграђима, доминација Дунава и Саве, Цигани у колима на магарећу вучу, појава креативне супкултуре у Савамали и разговори о претњи урбаном ткиву Белграда: требају ли Београду солитери и куле за милијардере и највећи тржни центар у Еуропи?

 

ЈП: Шта су тачно Submarines & Turbotowers? Шта то значи у Берлину, а шта у Београду?

 

КК: Submarines & Turbotowers је асоцијативни наслов који повезује ствари које сада радим, моју преокупацију градом – Београдом – и локацију изложбеног простора Културног центра у Подроому. Куле/торњеви или ’торнос’ се састоје од спашених ствари, бацаних у целом свету последњих сто година, које су наслагане тако да чине куле високе бар 2 метра. Нађени предмети из домаћинства и индустрије, високи и ниски, шољица за кафу и дизајнерска ваза изгледају ’оријенталистички’, иако су то углавном обичне ствари. Скулптура посвећена свакодневном животу. Турбо се односи на турбо архитектуру деведесетих година у Србији, коју су људи исмевали због ’неукусног / кичастог’ изгледа, али ипак аутентичнију од грађевина планираних у Београду на води. Моја подморница је скулптура- брод, венецијанска гондола, могла би да буде и патролни чамац, направљена је од једног стола из седамдесетих година, столица, металног ковчега и издељаног кануа и чамца од махагоније; споменик чамцима који су дуго били усидрени у Савамали, а сада их више нема.

Године (34) живота у Берлину и анализирање трансформације бившег Источног Берлина и целог града, као и његове убрзане гентрификације, указали су ми на важност учествовања становника у решавању проблема становања и саобраћаја. Имајући то у виду, бојим се најгоре будућности за Београд кад је у питању пројекат Београд на води. Одлука о томе је донета у врху власти, корумпирана одлука којом се отуђују делови града због користи неколицине. Креирана нова радна места – као изговор – биће лоше плаћена, и ту неће бити урбаног живота јер ће само ретки моћи себи да приуште да тамо живе. Само још један отмени гето коме је главни циљ конзумеризам.

 

ЈП: Додај шта год ти још падне на памет.

КК: А сада, кад сам стварно „хипи“, волео бих да Београд има мање саобраћаја који загађује а више бицикала и електричних возила. Броје се дани до тренутка кад ће мотори на горива нестати с путева, а то би значајно поправило квалитет живота у Белграду.

 

Интервју приредила Јасмина Петковић

Loading...