АНА АДАМОВИЋ: ХОДНИК
Галерија Podroom – Кнез Михаилова 6/-1 (улаз кроз Београдски излог)
7 – 28.11.2019.
Програм уз изложбу
Субота, 9. новембар
11.00 – Разговор са уметницом, Аном Адамовић и ауторско вођење кроз изложбу
Среда, 27. новембар
18.00 – Разговор са уметницом, Аном Адамовић
Ходник настаје као рад који покушава да говори о привидној празнини протока времена и мучнини коју та празнина изазива. Рад готово осам часова прати само једну сцену, болнички ходник. Ходник је празан, осветљен постојећим, болничким неонским осветљењем. Док слика прати прати само једну, готово непроменљиву сцену, звукови допиру из болничких соба, помоћних просторија, околних ходника, наговештавајући да потпуни мир и празнина ходника могу бити поремећени у било ком моменту. У ходнику не постоји природни извор светла који би указао на долазак новог дана. Једини временски оријетнтир је велики болнички сат који прецизно прати време које протиче. Тако у раду време постаје главни протагониста, његов проток једина извесност, а чекање, заправо, једина активност.
Реч је о специфичној двоканалној видео и осмоканалној аудио инсталацији, која ће се пуштати у реалном времену, те ће и радно време галеријског простора бити прилагођено трајању рада, који почиње у 11.07, а завршава се у 18.55.
Видео и аудио инсталацију ће бити могуће видети искључиво сат времена пре најављеног отварања новембарских изложби, од 18 до 18.55., када ће се слика и звук угасити, а на зиду остати текст дијалога вођен са уметницом, који издваја једно од кључних питања које овај рад отвара, а то је на шта пристајемо док чекамо?
Рад је реализован уз подршку Филмског центра Србија, Дома Бежанијска коса, КБЦ „Др Драгиша Мишовић – Дедиње“, КБЦ „Земун“, Клиничког центра Србије
Зорана. Тачно у 18.55 часова у галерији „Podroom“ гаси се осмочасовни видео-запис болничког ходника. Престају сви шумови и звуци који прате слику.
… Као да се гаси и живот.
Да ли је Ходник прича само о смрти?
Ана. Пре свега је, наравно, прича о смрти, али не о смрти која се дешава када се угаси слика, када престану сви звуци.
Ходник је прича о чекању да се смрт догоди.
Мени је увек деловало да је процес чекања много страшнији, а да када се, метафорично, и слика и звук угасе заправо настаје неко олакшање. Олакшање зато што више не мораш ни да гледаш, ни да ослушкујеш шта ће се догодити. Чекање је напокон готово. Заправо, рад се завршава „јутром”, ходник „оживљава”, појављују се људи, чује се жамор, болница постаје поново активна. Рад се не завршава смрћу, већ извесношћу да ће поново доћи то смиривање ходника и да ће поново почети још једно чекање.
Зорана. Када слике и звука нема и када настане то „олакшање” које помињеш (јер је напокон чекање готово), отвара се време и физички простор који треба испунити. Чини ми се да је управо то време остављено сваком појединцу за размишљање, за унутрашњи дијалог, за некакво делање… и то подједнако оном који се налази иза болничких врата, као и оном ко је у ходнику. Да ли мислиш да је страх то осећање које нас толико обузме да несвесно упаднемо у стање чекања?
Ана. Мислим да чекање индукује најпре нелагодност, потом немоћ која се претвара у страх управо зато што постајемо свесни немоћи. То јесте оно што мени делује да је највидљивије у тим бескрајним болничким ходницима јер, свакако, на оном најдубљем нивоу и јесмо немоћни; сат неумитно откуцава, што отвара питање: на шта ми то пристајемо док чекамо? О чему размишљамо док чекамо? Док буквално „гледамо” то време како пролази, да ли ми пристајемо само на оно што нам је већ понуђено, а то је да никада ништа и не пробамо да променимо јер смо у оном најдубљем смислу неспособни да зауставимо време?
Зорана. Суштински, нас не одређује и не дефинише време које не можемо да зауставимо већ избори које правимо у животу, а ти избори не би требало да буду под утицајем универзалних и објективних стандарда, већ субјективних. Уосталом, тако смо и нас две ушле у овај нестандардни процес стварања на припремама за презентацију уметничког рада, кроз који уносимо неку врсту нелагоде и пометње у којима ће се уз нас наћи и посетиоци и институција… но, мислим да смо сви постављени пред то једно кључно питање које си отворила Ходником:
На шта пристајемо док чекамо?
Дијалог између Ане Адамовић, уметнице и Зоране Ђаковић Миннити, кустоскиње, вођен током процеса припреме изложбе, 30.11.2019.
Ана Адамовић, Ходник
двоканална видео и осмоканална аудио инсталација, 7х 47’, 2019
Продукција: Waveform 10
Продуцент: Срђан Бајски
Директор фотографије: Владан Обрадовић
Дизајнер звука: Срђан Бајски
Монтажа и пост-продукција звука: Наталија Страхинић и Срђан Бајски
Колор корекција и пост-продукција слике: Владан Обрадовић
Пост-продукција слике: Бориша Симовић, Коста Ракићевић, Часлав Божовић
Сниматељи звука: Срђан Бајски, Борис Мијатовић, Андреј Ристевски
Реквизита: Раде Бракус
Хвала: Мимица Џаковић (Дом Бежанијска коса), Јасмина Милошевић (КБЦ „Др Драгиша Мишовић – Дедиње“), Миле Јакишић, Радица Мирковић, Биљана Митровић, Ивица Дачић, Иван Јојкић (Клинички центар Србије), Јасмина Петковић, Ана Родић
Ана Адамовић првенствено се бави темама идентитета и сећања, истражујући ове феномене кроз фотографске и видео радове. Њени радови излагани су на бројним самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству, између осталог и у Музеју афричке уметности у Београду, Музеју Југославије у Београду, Салону музеја савремене уметности у Београду, Музеју савремене уметности у Скопљу, Музеју модерне и савремене уметности у Ријеци, Музеју фотографије у Солуну, Музеју фотографије у Брауншвајгу, и многим другим. Општу књижевност дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, фотографију је студирала на Институту за уметност у Бостону, док је 2019. године докторирала на Академији уметности у Бечу. Оснивачица је организације Киоск – платформа за савремену уметност из Београда. Живи и ради у Београду.
www.anaadamovic.com