МАРИЈАНА ЈАНКОВИЋ ВРЕМЕ ЈЕ ПРОСТОР
МАРИЈАНА ЈАНКОВИЋ
ВРЕМЕ ЈЕ ПРОСТОР
14. 1 – 13. 2. 2020.
Галерија Артгет, Трг републике 5/I
Изложба младе фотографкиње Маријане Јанковић припада уметничким пројектима који се баве феноменологијом меморије, у оквиру којe уметници трагају за сећањима, властитим идентитетом, смислом постојања и његовим уметничким изразом. У савременом контексту који „убрзавањем времена и сужавањем простора изазива пукотине у сећању” (Катрога, 2011:36), ауторка прибегава уметничком стваралаштву које успоставља континуитет и умирујуће осећање припадности.
Уметничке праксе које реинтерпретирају, колажирају и производе сећања често полазе од личних архива, сведочанстава која се различито читају и реартикулишу, у зависности од актуелне потребе. У оквиру ових приватних архивалија, породичне фотографије имају значајан потенцијал, не само да трансцедирају одређени контекст и локацију (Велс, 2006:54), већ и да кроз интимне приче понуде и могућност рефлексије о друштву. Партикуларност једне приватне историје, као и сензибилитет једног ствараоца могу постати покретач и залиха колективне меморије, подстицај заједничком промишљању о историји, стварности, смислу.
Искрени податак о једном појединцу може да буде
значајан податак о стварности уопште.
(Ристић, 1952:7).
Начини на који се памћење и заборав крећу кроз време у нашем процесу сећања, у великој мери су одређени материјалним траговима искустава, на основу којих градимо слику-сећање. Међу тим остацима – сведочанствима, фотографија готово да у свачијој приватној историји новијег доба има пресудну улогу. У сусрету са уметничким радом, туђе поређане фотографије не би могле бити окидачи за промишљање и спознају. Оне би биле низ који ништа не саопштава, те таквој неузбудљивој уобичајености фотографија породичне свакодневице ауторка додаје уплив емотивног, личног доживљаја властите историје, користећи се уметничким техникама и визуелним језиком нарације, асоцијативног повезивања, интерполације и преображаја, стварајући контекст амбивалентности у коме коегзистирају супротне али и неодвојиве категорије – фикција и чињенице, реконструкција и конструкција. Користећи емотивни и информативни потенцијал фотографије (Секула, 2016: 92), ауторка представља путовање кроз топосе прошлих искустава, спојених у дијалектичку слику присуства и одсуства, стварности и имагинације, других и себе.
Фото-досије о ауторки очитава њен унутрашњи свет. Превођење породичне архиве и историјата у доживљај свог идентитета, путем уметничких техника колажирања, развијања сећања у наратив уметничке књиге, асоцијативних повезивања прошлости и садашњости, времена и простора, себе и других, у оквиру портрета и аутопортрета у садашњем контексту (као екстензијама претходних искустава, где је физички простор тачка сусрета проживљеног искуства и сећања), послужило је као материјални и симболички оквир за ре-колекцију и изградњу присуства и значења. Уметничко и имагинарно попуњавање стварности важан је моменат у изградњи сопства (Бергин, 2016:150). Стварање ове приче тако није само процес присећања, већ и конструкције, као и анализе и вредновања себе кроз претходна и садашња искуства.
Људи стара сећања само не преживљавају поново, веć их користе за прикупљање знања (епистемичка функција) и као катализаторе промене (еманципаторска функција).
(Штаудингер, 2001)
Изложба Време је простор је аутобиографско сећање, приповедање које је обојено стварношћу прошлости и замишљењем прошлости, колико преношењем толико и стварањем (Катрога, 2011:32). Ова истовремена ретроспекција и ретропројекција (ибид.: 34) процес је истраживања, вредновања и изградње смисла и властитог идентитета ауторке, а уједно је и подстицај нама за промишљање и концептуализацију онога што смо данас, а на траговима онога што смо некад били, или што ћемо ускоро постати.
Милица Перић
Литература
Katroga, F., 2011. Istorija, vreme i pamćenje, Beograd: Clio
Bergin, V., 2016. „Gledanje fotografije“, у: Promišljanje fotografije, prir. V. Bergin, Beograd: Kulturni centar Beograda
Sekula, A., 2016. „O izumevanju fotografskog značenja“, у : Promišljanje fotografije, prir. V. Bergin, Beograd: Kulturni centar Beograda
Vels L., 2006. Fotografija, Beograd: Clio
Staudinger, Life reflection: A social-cognitive analysis of life, review”, u: Review of general Psychology, 5.
Ristić, M., 1952. Prostor – vreme : Eseji i članci, Zagreb: Zora
Маријана Јанковић (Ивањица, 1994) је завршила је основне и мастер студије на Факултету примењених уметности у Београду, одсек Примењена графика, модул Фотографија.
Ауторка је једне самосталне изложбе (Ауто)портрет (Галерија Дома културе у Ивањици, 2019) и учесница на 35 колективних изложби у земљи и иностранству, у пољу фотографије, графике и уметничке књиге. Тренутно се претежно бави концептуалном фотографијом и проширеним медијем фотографије.
Добитница је награде из Фонда „Бета и Риста Вукановић” 2017. године за најбоље остварење из области графике студената основних академских студија, као и похвале на XVIII Бијеналу студентске графике, те откупне награде Министарства културе и информисања на изложби Мале графике 2016. године.
