Галерија Подроом, Кнез Михаилова 6/-1
Каталог изложбе / The exhibition catalogue
ЈАЕЛ СЕРЛИН, Без Једрена
20. 2 – 4. 6. 2020.
Кустоскиња: Габи Хамбург Фима
Четвртак, 20. фебруар у 19.30
Разговор са уметницом – Јаел Серлин (разговор ће бити на енглеском језику)
У срцу изложбе је путовање ка себи и ка спољном свету. Проток сећања и заборављених места. Јаел Серлин у својим радовима користи различита средства како би описала чежњу за сећањима обавијеним заборавом, на изгубљене корене јеврејске заједнице која је некада насељавала град Једрене на северозападу Турске. Изложба је покушај да се испита како се лично сећање и колективно памћење формирају чином стварања слика, у чијем корену лежи чин заборава. Оба ова механизма се обликују сликама које се састоје од аутентичних компоненти, догађаја који су се одиграли и од замишљених делова. Међутим, морамо правити разлику међу њима. Док се код колективног памћења чин заборављања примењује да би се прикрили, ућуткали и искључили наративи који би могли пореметити колективни етос и хегемонију, механизам заборављања у уму човека неће избрисати трауму, која ће заувек оставити траг на души и сећању.
Слике на изложби су и саме места заборава и крећу се између видљивости и ишчезнућа. Пројектоване слике избледе када светлост нестане. Гипсана рука ће се временом здробити и распасти се. Табла у центру изложбе постаје површина на којој Серлин црта и брише, открива и покрива, формирајући склоп веза и еродирајући их док их коначно не изравна, стварајући фотографску слику целе табле. Њени поступци на површини подражавају начин на који се упамћене слике ткањем умећу у душу, филтрирају кроз машту и стварност. Овај поступак се подудара са Фројдовим чланком из 1925. године о „Магичном блоку“ у којем је користио метафоре писања и брисања да би описао однос између свесног и подсвесног. Под прецизном руком Јаел Серлин елементи на Табли постају картографске локације на замишљеној мапи. У сусрету са новим територијама, оне описују остатке једне изгубљене земље.
Током посете била је и на јеврејском гробљу. Изненадили су је анонимни портрети на надгробним споменицима са сликама које означавају професију преминулих. Серлин је одабрала слике ножа, прозора, маказа и ваге и потом дала да се оне дигитално извезу златним нитима на белом платну. Те златне слике асоцирају на златне фајумске портрете и као да призивају дух мртвих, сабласне трагове родног места предака Јаел Серлин. Кроз филм који се пројектује трепери слика баке Јаел Серлин, док је још жива, док још дише, али једва; приказана је с леђа док је унука снима на смртној постељи.
Током свог истраживања Серлин је наишла на једну необичну анегдоту која каже да је након заузимања Константинопоља 1453. године, Р. А. Исак Френч, вођа заједнице Ашкеназа (Бугарска, Румунија и Србија), позвао Јевреје Западне Европе да се настане у Отоманском царству. Дошло је до емиграције из Једрена у Константинопољ, али након 1492. године многи емигранти су дошли из Шпаније, Португала и Италије у овај град, тада познат као Хадријанопољ. Минијатурне синагоге које приказују јеврејску синагогу у Једрену и јеврејску синагогу у Београду изгледају као надгробни споменици овим двема заједницама који ткају провидну и замишљену нит прича о миграцијама између њих.
Јаел Серлин (1983) је интердисциплинарна уметница, која се изражава у пољу цртежа, штампе, скулптуре, инсталације и видео радова. Дипломирала je на Факултету за уметност и образовање Emunah и мастерирала на Факултету за уметност Hamidrasha. Њени радови излагани су на многим групним изложбама у Израелу и иностранству. Недавно је била учесница престижног резиденцијалног програма Apexart у Њујорку.
Габи Хамбург Фима (1975) је независна кустоскиња и истраживачица у области савремене уметности из Израела. Мастер диплому из области политике и теорије уметности стекла је Безалел академији за уметност и дизајн у Јерусалиму. Тренутно ради на тези „Фотографска слика као место злочина“. Од 2007. године била је кустос на више независних изложби у Израелу и иностранству.
Интервју са уметницом
Ј. Г: У свом раду преиспитујеш лична сећања и колективна памћења у чијој основи лежи заборав, а све кроз чин стварања слика. Које су то компоненте и догађаји који су аутентични а који измаштани – како бираш која ћеш сећања оживети, а која исконструисати у раду?
Ј. С: Рад је почео од неких суморних успомена на приче које ми је причала бака, рођена у Једрену, у Турској. Кад бака више није могла да говори, помислила сам да је време да кренем на путовање, њеним стопама. Преко предмета, фотографија и фрагмената својих сећања на њена сећања, отиснула сам се на то путовање. Мислим да у чину сећања лежи стварни чин замишљања. Значење стварамо комбинацијом аутентичних делова и замишљених делова. Чини ми се да је оно резултат сусрета слика уграђених у нас колективним памћењем и памћења властитог искуства.
Занимало ме како се сећања која нису наша урезују у наше тело и душу. Другим речима, како се сећамо ствари које никада нисмо доживели.
Своје истраживање сам започела користећи материјал из архива јеврејског народа у Националној библиотеци у Јерусалиму. Тамо сам нашла много тога о јеврејској заједници у Једрену. Већину нисам разумела па сам разне људе молила да ми помогну. Путем друштвених мрежа на интернету сам успела да пронађем потомке ове заједнице и људе који су могли да додају неке делове који су недостајали и преведу текстове са турског и ладино језика.
У овом раду повезујем трагове јеврејске заједнице у Једрену која је одавно нестала. Трагови се појављују као скуп слика. На пример, као златни знакови извезени на платну. То су пренете гравиране слике са надгробних споменика на јеврејском гробљу у Једрену. Више примера тих слика има у видео записима које сам снимила током посете Једрену. Главни део изложбе је Табла на којој спајам материјал који сам пронашла у националним архивима са материјалом из приватних архива, породичних албума. Имагинарни слој овог рада је настао кроз везе које успостављам између фрагмената, јер желим да реконструишем дезинтегрисану прошлост и на тренутак је оживим.
Мислим да су у овом раду сећање и заборав испреплетени и уписани једно у другом. Слично односу негатива и позитива једне фотографије или калупа коју су једно другом траг. Многе слике које правим су умножавање једне исте слике. Користећи ову праксу, покушавам да сачувани фрагменти буду резонатори оних који су изгубљени. Примере тог метода имате код звука, видео уметности и на табли. Главна слика је велики разбој на крају дугог ходника. Разбој се појављује као моја жеља да поново изаткам пребогату причу о једренским Јеврејима.
Минијатурни одливци зграда заједнице, попут синагога у Једрену и Београду, породичне куће или моста у Једрену, подсећају на змијску кошуљицу, трагове живота.
Ј. Г: У неком смислу ову изложбу можемо посматрати као велику скицу и покушај призивања сећања. На чија се све сећања ослањаш?
Ј. С: Мислим да у свом раду на много начина реферишем на меморијална места. Места која су изграђена као средство помоћу којег се нека заједница миграната сећа своје прошлости. На тај начин се памте елементи културе који су избрисани током процеса миграције. Током тог процеса мигранти осећају отуђеност од свог матерњег језика. Та сећања ме привлаче због вероватноће да буду изгубљена и заборављена. Ја им прилазим кроз ликовни језик. Третирам их као скривени код. Језик на који нема обреда иницијације.
Слика у којој се заборав оживљава у садашњости јесте слика како гледам своју баку која спава. Она представља крхку нит која раздваја живот и смрт. Лагани дах, драгоцени тренуци опроштаја. Ова слика кореспондира са удвострученом цијанотипијом гробља у Једрену која на улазу дочекује посетиоце изложбе. Слика се појављује и нестаје готово опонашајући нежни дах моје баке на њеној самртној постељи.
Ј. Г: Гледајући кроз ову Фројдову метафору, шта за тебе лично представља конструисање табле сликама – шта је оно што свесно исцртаваш а шта је оно несвесно што произилази из тог процеса?
Ј. С: Фројдова метафора помаже да разумемо како се сећање гради од слојева. Слојеви су сачињени од такозваних аутентичних елемената и измишљених елемената. Фројд реферира на начин на који настају наши снови и сећања и у овом раду ја покушавам да покажем како је стварање колективног памћења у нашој култури вештачка симулација начина на који функционише механизам памћења. Дакле, спајају се аутентични и замишљени слојеви да би се створила хегемонистичка прича.
Интервју приредила Јана Глигоријевић
Реализацију изложбе подржала Амбасада Израела у Београду.