Kratka istorija fotografije u onlajn nastavcima – Druga polovina XX veka

Nastavljamo čitanje nekih od specijalizovanih izdanja o fotografiji Kulturnog centra Beograda na našem sajtu.

Prva u nizu knjiga koju vam predstavljamo i poklanjamo u 9 delova svakog petka, a po završetku pandemije i odštampani primerak, jeste Kratka istorija fotografije autorke Jelene Matić, koju je Kulturni centar Beograda objavio 2017. godine.

Kratka istorija fotografije – u 9 delova

Peti deo

DRUGA POLOVINA XX VEKA Agencija „Magnum“ i lajf fotografija – preuzmite ovde

Svet razoren ratom i oporavak i obnova koji su usledili predstavljali su izazov na koji je fotografija dinamično odgovarala gotovo na svim stranama sveta.

U SAD, grupa fotografa koja je u predratnom i ratnom periodu pomerala granice fotografije, naročito lajf fotografije i foto-reportaže, godine 1947. osnovala je Agenciju „Magnum“. Agencija je svojim članovima obezbeđivala slobodu u izboru tema, od zvaničnih i značajnih do svakodnevnih događaja, ozbiljnu zaštitu autorskih prava i afirmaciju lajf fotografije koja ima podjednako i dokumentarnu i umetničku vrednost. Okupljajući mnoge od najznačajnijih fotografa HH veka, „Magnum“ je tokom duže od sedam decenija postojanja uspevao da zadrži neka od starih pravila, ali i da se prilagodi novim tendencijama.

Sertifikat o osnivanju Magnum Photos u knjizi Magnum Manifesto (Thames & Hudson, 2017)

Kao i u mnogim evropskim zemljama posle Drugog svetskog rata, i u Italiji dolazi do obnove i jačanja fotografskog  života. Od sredine četvrte do sredine šeste decenije ovu scenu obeležilo je osnivanje nekoliko značajnih fotografskih grupa i udruženja, pokretanje specijalizovanog časopisa, brojne izložbe i publikacije, a dominantan pravac, nastao pre svega u tadašnjem italijanskom filmu, dobio je naziv „neorealizam“.  I u neorealističkoj fotografiji, prikazivanje svakodnevice značilo je usmeriti foto-aparat ka gradovima, njihovim skrivenim delovima i dešavanjima, selima, tradiciji i običajima, ljudima provincije, njihovim anegdotama i navikama, dečjim nestašlucima, posleratnoj obnovi i mnogim drugim scenama i likovima novog društva.

Za razliku od filma i njegovih glavnih protagonista  koji su još s prvim filmovima stekli slavu i u Evropi i u svetu, neorealistička fotografija je mnogo godina na međunarodnoj sceni bila poznata posredstvom svega nekoliko fotografa među kojima je, na primer, Đakomeli. Ozbiljnije upoznavanje s dešavanjima, autorima i radovima neorealizma započeto je tek pre nešto više od dve decenije, a Kulturni centar Beograda je bio značajna karika u organizaciji i predsatvljanju sveobuhvatne izložbe i kataloga Godine neorealizma – smernice italijanske fotografije, sa oko dvesta radova trideset najznačajnijih imena fotografije neorealizma, koja je tokom 2009. i 2010. godine, pored Beograda, predstavljena u Rovinju, Zagrebu, Banjaluci i Novom Sadu.

Pjerđorđo Branci, Čovek s juga, 1956, crno-bela fotografija,iz kolekcije Centra za istraživanje i arhiviranje fotografije (CRAF)

Krajem četvrte i početkom pete decenije XX veka američka fotografija je, kao i evropska, zakoračila u novo, ujedno i najdinamičnije razdoblje. Pored nezaobilazne svetski poznate izložbe Porodica čoveka, istoriju fotografije u Americi od 1950. do 1970. godine obeležilo je mnoštvo različitih tendencija, pojava i autora poput Roberta Frenka, Majnora Vajta, Harija Kalahana, Vilijama Klajna, Lija Fridlandera, Dajane Arbus i drugih.
Posebno važno mesto za razvoj  međunarodno značajnih kustoskih i autorskih projekata u ovom periodu ima Muzej moderne umetnosti u Njujorku, u kome je početkom četvrte decenije oformljeno odeljenje za fotografiju sa istaknutim teoretičarima i kustosima.
Deo izložbe Edvarda Stejhena Porodica čoveka, Muzej moderne umetnosti Njujork, 1955.

Nakon Meksičke revolucije, procvata umetnosti, kulture i pojave Manuela Alvaresa Brava, Meksiko i Latinska Amerika nisu ni do danas imali nijednog drugog autora kome je pošlo za rukom da se upiše u istoriju fotografije XX veka.

Među učenicima i fotografima na koje je Njegov rad ostavio zaista veliki trag nalaze se Naćo Lopes, Hektor Garsija i Grasijela Iturbide, koja će na scenu stupiti početkom sedamdesetih godina.

Kada je reč o Brazilu, Venecueli, Argetini, Gvatemali i drugim zemljama Južne Amerike, tek od sedme decenije na scenu su stupili autori koji su uspeli da se probiju van granica kontinenta. Neki od njih su Sebastijan Salgado, Alisija D’Amiko, Sara Fasio, Paolo Gaparini, Mario Kravo Neto i Migel Rio Branko.

Svakako treba pomenuti  kubanskog dokumentarnog fotografa Alberta Dijasa Kordu, gotovo jednu deceniju i zvaničnog Kastrovog fotografa, koji je svojim odličnim fotografijama uspeo je da ovekoveči sve protagoniste i dešavanja tokom Kubanske revolucije i na političkoj i javnoj sceni posle nje. Njegova fotografija Če Gevare pod nazivom Junački gerilac iz 1960. spada među najpoznatije i najreprodukovanije fotografije na svetu.

Manuel Alvares Bravo, Pejzaž s konjem, Meksiko, 1932.

Fotografija u Indiji, Kini, Koreji i drugim zemljama Dalekog istoka manje-više postoji od prvih decenija XX veka. Ipak, ni u jednoj od njih fotografi i njihovi radovi tokom tih decenija postojanja nisu uspeli da transformišu istoriju kako svoje tako i međunarodne fotografske scene. Tokom druge polovine dvadesetog veka u tome su uspeli jedino japanski autori.

Traumatični ratni događaji i posebno završna bombardovanja Hirošime i Nagasakija, na jednoj strani, ali i optimizam uslovljen brzim ekonomskim razvojem, porastom stanovništva, modernizacijom i širenjem gradova po prestanku savezničke okupacije 1952. veoma su uticali na kulturni i umetnički život, a naročito na mlađu generaciju umetnika.
Na fotografskoj sceni uočavaju se dve grupe stvaralaca. Jednu čine oni koji fotografiju doživljavaju kao objektivni medij i stvaraju u čisto dokumentarističkom maniru, fokusirajući se uglavnom na posledice rata i život ljudi (Josuke Jamahata), a drugu oni koji teže drugačijem, subjektivnom viđenju (Eiko Hosoe, Šomei Tomacu, Iko Narahara, Akire Sato, Akire Taro,  Kikudži Kavada i dr).

Eiko Hosea, iz knjige Kamajtači, 1969.

Jelena Matić (Beograd, 1977) je diplomirala na Katedri za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, a magistrirala je na grupi za Teoriju umetnosti i medija Univerziteta umetnosti u Beogradu. Bavi se istorijom i teorijom fotografije, medija i savremene umetnosti.