Кратка историја фотографије у онлајн наставцима – Кратка историја фотографије у Србији, наставак

Настављамо читање неких од специјализованих издања о фотографији Културног центра Београда на нашем сајту.

Прва у низу књига коју вам представљамо и поклањамо у 9 делова сваког петка, а по завршетку пандемије и одштампани примерак, јесте Кратка историја фотографије ауторке Јелене Матић, коју је Културни центар Београда објавио 2017. године.

Кратка историја фотографије – у 9 делова

Девети део – Кратка историја фотографије у Србији, наставак – преузмите овде

Одмах након Другог светског рата фотографија је, уз друге видове уметности, препозната као учесник у трансформацији Југославије „из заостале капиталистичке у напредну социјалистичку земљу“. Идеја је била да буде доступна свима и да у духу социјалистичког реализма, одговарајућим садржајима и на начин разумљив сваком, прикаже „борбу радног човека који ствара своју будућност” (Јосип Боснар).

У распону од само неколико година одиграло се далеко више важних дешавања него током прве половине XX века: при комисији „Техника и спорт“ (од 1948. године „Народна техника“) је 1946. године формиран Савезни одбор за фото-аматерство, оснива се Фото-савез Србије, Фото кино и видео савез Војводине и фото-клубови (у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Аранђеловцу, Суботици и другим градовима); организују националне и интернационалне изложбе; покрећу предавања, семинари и курсеви о фотографији, оснивају фото-секције у већини школа, факултета и планинарских друштава, као и најзначајнији фотографски часопис на просторима тадашње Југославије Фотографија (1954. године мења име у Фото-ревија, а убрзо у Фото-кино ревија и излази до средине осамдесетих година).

Јосип Боснар, Раднички савет, 1952, црно-бела фотографија, из архива Горана Малића.

После заправо краткотрајног периода социјалистичког реализма, током друге половине пете и нарочито у шестој деценији и све интензивнијих конткатима са Западом, као и гостовања неколико изложби Музеја модерне уметности из Њујорка у Београду, ситуација у уметничкој фотографији се значајно мења. И старија и нова генерација аутора окрећу се новим идејама, садржајима и фотографија, преко лајф-ситуација, пејзажа, портрета и нешто касније актова, све више ће бити експеримента како у садржају тако и у различитим угловима снимања и техникама (фотограми, фотографике, соларизације). Све је то водило ка чисто субјективном приступу фотографији.

Милош Павловић, Асфалтери, 1956–1957, црно-бела фотографија, из колекције Фото-савеза Србије

Војислав Маринковић, Венеција, 1957, црно-бела фотографија, из архива Горана Малића

Иво Етеровић, Портрети из циркуса, 1963, црно-бела фотографија, из колекције Фото-савеза Србије

Новине и промене јављају се и у домену фото-журнализма: у дневним листовима и часописима се прихватањем лајф-фотогарфије јављају и фотографије другачијег садржаја а не само важних догађаја и личности.

Томислав Петернек, из серије Навијачи на кошаркашкој утакмици, 1965, црно-бела фотографија, власништво аутора

Прелаз из шесте у седму деценију облежилиле су готово идентичне промене и дешавања карактеристичне за међународну сцену. А у Србији се на Факултету примењених уметности у Београду уводи предмет фотографија, а затим и на Академији у Новом Саду, као и у Школи за индустријско обликовање у Београду;  у новооснованом Студентском културну центару се приређују изложбе фотографија у „Срећној галерији“, Музеј примењене уметности и Музеј савремене уметности у Београду уводе фотографију у редован изложбени програм и формирају збирке.

Бранибор Дебељковић, Јадни пешак (Рим, Трг Венеција), 1973, Легат Бранибора Дебељковића, Народна библиотека Србије

Мирко Ловрић, Из циклуса дела рађених од уских перфорираних трака, 1975, црно-бела фотографија, из колекције Власте Јечмен Ловрић

И управо на прелазу из шесте у седму деценију, када је фотографији признат статус уметности, долази до радикалних промена које су означене термином „нова уметничка пракса“. За једног од главних протагониста а уједно и једног од оснивача суботичке групе Bosch + Bosch Балинта Сомбатија „атрибут нова, наравно не означава толико самосталну, индивидуалну иновативност појединих остварења, колико један општи преокрет, свесно одступање од уобичајног, од традиционалног, од стереотипија дате средине; незадовољство и побуну против већ постојећег“. Овај став делили су уметници који су ступили на сцену пре и око 1968. године: Раша Тодосијевић, Зоран Поповић, Марина Абрамовић, Неша Париповић, Ера Миливојевић, Гергељ Урком, Радомир Дамњановић Дамњан, припадници суботичке групе Bosch + Bosch, новосадских КÔД и (Е . Раскинувши са класичним медијима изражавања и увођењем фотографије, филма и видеа у уметничку праксу, идентично с протагонистима интернационалне сцене, поменути уметници и групе донели су до тада нетипично виђење медија техничко-технолошког порекла.

Балинт Сомбати, Лењин у Будимпешти, 1972, црно-бела фотографија, Музеј савремене уметности, Београд.

Седма деценија је показала присуство изузетног изражајног „плурализма“, а уједно и најавила да ће у нареднима бити све теже, готово немогуће обухватити све уметнике и њихове радове, још више сврстати их у одређене стилове и оријентације.

Горанка Матић, из циклуса Дани бола и поноса, фотографија у боји, 1980, власништво ауторке

Незаустављив процес технолошког развоја, нарочито од друге половине деведесетих година, понудио је уметницима и нова средства изражавања у виду дигиталне технологије, што је резултирало непрегледним пољем различитих стратегија и поступака у реализацији радова. Фотографија више није сведена на репрезентативни уметнички предмет презентован искључиво у галеријском или музејском простору, већ је она свуда и на много разноврсних начина (слајд, полароид, принт, књига, каталог, билборд…), а биће разматрана и тумачена са бројних полазишних становишта. 

Талент, Око за око за око, 1991, фотографија у боји, власништво Владимира и Милице Перић

Бранимир Карановић, Бувља пијаца Нови Београд, 2000, фото-колаж у боји, власништво аутора

…………………….

Јелена Матић (Београд, 1977) је дипломирала на Катедри за историју уметности Филозофског факултета у Београду, а магистрирала је на групи за Теорију уметности и медија Универзитета уметности у Београду. Бави се историјом и теоријом фотографије, медија и савремене уметности.