ХРВОЈЕ СЛОВЕНЦ,
КУЋНИ БИОСКОП
фотографије
8. 10 – 5. 11. 2020.
Галерија АРТГЕТ, Трг републике 5/I
Уметнички директор Галерије Артгет у 2020: Александар Костић
КУЋНИ БИОСКОП
Знајте да сва природа је само магично позориште …
Шветашватара Упанишада
У фотографијама Хрвоја Словенца из серије Home Theatre видим извесну везу са Рембрантовом сликом Час анатомије др. Николаса Тулпа. Нема ничег скривеног у поступку професора Тулпа (напротив, то је час, показна вежба) у жанр-сцени блиској театру, док анализира сецирано тело сведено на твар без етоса и историје. Оно што је доступно нашем погледу овом представом са метафизичком поруком је наличје или унутрашњост, барокно ткање ткива под кожом.
Хрвоје Словенц има сличну аналитичност и прецизност реза. И његов метод, као и избор истраживачког уметничког подухвата је нека врста часа анатомије савременог света и човека у њему.
Аутор отвара засторе приватних, овешталих, софистицираних или кичерастих станишта испуњених свакодневицом и навикама својих (одсутних) протагониста и показује нам слој паралелне стварности, тајни живот и кулисе њихових сакривених опсесија, жеља и задовољстава. И овде је то наличје суштавствени део живота, барокно ткање подсвести које нас заправо чини људима. У нашој природи амбивалентних животиња је да живимо кроз јединство супротстављених осећања која нас одређују и којима схватамо свет. Социјалне норме одређују јавни аспект, али у интимности, иза зидова и завеса, остаје простор и време које посвећујемо само себи, прикривеним потребама и њиховом испуњењу, живећи живот на два паралелна колосека. Податак познатог порно-сајта да су током 2016. године људи широм света провели више од 4,6 милијарди сати (приближно 525 хиљада година) гледајући порнографију, не само да потврђује ову тезу, већ отвара и питање који је од наших паралелних живота доминантнији и примарнији. Разноврсност овог живог света сексуалних фантазми је наравно бескрајан.
Аналитички метод, упркос наглашеној естетизацији, могуће да долази од ауторове првобитне професије биохемичара и та врста научног, егзактног и дистанцираног погледа намеће се и гледаоцу. Уобичајени доживљај фотографије кроз воајеризам и скопофилију је промењен. Посматрач затечен у овим одајама као да постаје објекат туђег посматрања.
Ауторово представљање сексуалних склоности претпостављених актера нема директну СМ (садомазохистичку) иконичност. Елементи ове често веома питорескне иконографије су код Словенца сведени или их уопште нема. Упућивањем на претпоставку, гледалац препознаје трансвестију и драматургију сексуалног перформанса. Попришта ових искустава су представљена минуциозним сценским поставкама, делом документарним, а делом режираним на самим локацијама. Богатство детаља приказаних предмета, ликовност позадина и генерална фамилијарност са реалним или уметнутим мобилијаром, уз обиље значењских дигресија, учиниће ове просторе садржајнијим и естетичнијим од уобичајених, стерилних миљеа порнографских мизансцена са BDSM (bondage/везивање, domination/доминација, sadism/садизам, masochism/мазохизам) садржајем. Посебно је занимљива нееротичност ових места, као и суптилна меланхолија и спутана агресија.
Вредност спреге форме и садржаја даје овим сликама карактер кинематографског саспенса управо кроз елементе који су вешто прикривени и постављени ван домашаја нашег погледа. Попут сцене телефонирања у филму Розмаринина беба, где је кадар компонован тако да је лице глумице (Рут Гордон) покривено довратком, што је изазвало спонтано померање гледалаца у биоскопу у жељи да виде иза ивице препреке, тако и на неким од ових фотографија желимо да погледом досегнемо оно што је намером избегнуто и сакривено. Потенцијалне просторне и временске елипсе доприносе утиску да се конвенционална свакодневница стапа са тајним животом протагонисте. Колажни поступак изведен до онеспокојавајуће прецизности у виду фотографских полиптиха, подсећа на формално другачије, али по начину перцепције сличне визуелне представе Дејвида Хокнија (Joiners) и Џојс Неиманас. Остварена тродимензионална уверЉивост, која осим сценске театралности има и елементе конзумерских фотографија енетријера, побуђује гледаоца на доживЉај кретања у приказаном простору оствареним овде кретањем погледа и пун ефекат постиже тамо где смо спутани да видимо експлицитно „место злочина“, односно поприште сексуалне игре. Визуелно искуство ових фотографија код гледаоца помера сензуалност и жеЉу изван прозаичних граница успоставЉених друштвеним нормама.
Александар Костић
Хрвоје Словенц (Загреб, Хрватска, 1976) је хрватско-амерички фотограф који живи и ради у Њујорку. Магистрирао је фотографију на Yale University School of Art (2010). Излагао је, поред других места, у Музеју савремене фотографије у Чикагу, Музеју сувремене умјетности у Загребу, Музеју Националне академије у Њујорку, Палати уметности у Бело Хоризонтеу, Münchner Stadtmuseum у Минхену и Музеју Бронкса.
Изложени радови су власништво Музеја за умјетност и обрт у Загребу.
Програм уз изложбу
Четвртак, 15. 10. 2020.
У Галерији Артгет и и преко апликације Zoom
19.00 – Ауторско-кустоски разговор: Хрвоје Словенц и Александар Костић
Модераторке: Весна Даниловић и Катарина Констадиновић
