Визуелна уметност и млади – прилози о излагачкој сезони у 2021.

Ове сезоне, у оквиру програма Визуелна уметност и млади, креираног са намером да се младим професионалцима омогући прилика да у оквиру пратећег програма изложби узму учешће у раду Галерија, покрећемо нови сегмент који за циљ има продукцију кратких приказа и осврта на поједине изложбе из програма Културног центра Београда са циљем да се подстакне и промовише писање о савременој уметности, а уједно публици пружи један другачији поглед на актуелне изложбе.

О ПЕРСПЕКТИВАМА ЗАЈЕДНИШТВА

Софија Миленковић

Изложба Raw Perspectives у Галерији Артгет

Одлуком да јубиларну двадесету сезону започне изложбом Raw Perspectives на којој своје радове излажу Јелена Николић, Предраг Ђулинац и Стефан Јовановић, три млада уметника чија је пракса још увек у процесу профилисања, Галерија Артгет, једнако као и уметнички колектив Belgrade Raw који кустоски потписује ову изложбу, поручују да, колико су процеси рекапитулације, преиспитивања позиција и допуне увида важни за ову институцију која од 2002. године делује као специјализовани простор за представљање и разматрање савремене фотографије у свим њеним видовима, толико је битно и њено отварање према новим генерацијама које својом праксом могу да донесу другачија схватања фотографског медија и слике.

Активан од 2009. године, колектив Belgrade Raw је свој идентитет изградио кроз фотографски опус који преиспитује принципе визуелизације Београда, нудећи слику престонице алтернативну њеној идеализованој и рекламној верзији и испитујући истовремено различите аспекте живота у граду са друштвеног и становишта личне перцепције. Његов идентитет подједнако почива и на естетици сировости и сировости техничке обраде коју заступа својим фотографским приступом, као и на разумевању потенцијала интернета као платформе за дистрибуцију радова и успостављање шире мреже људи блиских његовим схватањима. Управо је на друштвеним мрежама Belgrade Raw приметио радове Јелене Николић, Предрага Ђулинца и Стефана Јовановића, који се пре ове изложбе нису лично познавали и пружио им је прилику за сарадњу, што само по себи подвлачи ефекте могућности које друштвене мреже, као што је Инстаграм, пружају у погледу пласмана сопствених радова и креирања личног простора презентације, а чији је континуирани процват неодвојив од пролиферације фотографске продукције и приступачности техничких средстава као што су паметни телефони са све бољим камерама. Да пракса ова три уметника, барем донекле, проистиче из овог феномена указују и поједине фотографије које су приметно пикселизоване увећавањем и штампањем дигиталног материјала ниског квалитета на великим форматима, подсећајући уједно да генерација ових уметника стасава уз дигиталне фотоапарате, паметне телефоне, друштвене мреже и виртуелне архиве, онако како су генерације пре њих сазревале уз „Смене”, полароиде, „идиоте“, фото-албуме, филмове, мрачне коморе и фотографске радње, прихватајући могућности и мане средстава којима баратају. Својом „аномалијом“ ове фотографије истовремено потцртавају пут који прелазе од екрана мобилног телефона до галеријског зида, проблематизујући питање трансформације њиховог статуса, као и врсте пажње коју им поклањамо у различитим контекстима њиховог постојања, тим пре што неке од изложених фотографија можемо да видимо на Инстаграм профилима аутора.

Међутим, концепт поставке указује да технички квалитет фотографије и није толико важан у приступима ова три аутора за разлику од неких других аспеката. Сировост, у смислу сировости обраде, али и сировости репрезентације и теме (понекад дословне), јесте неодвојива од чина неспутаног и континуираног перципирања и, на свакоме својствен начин и из различитих мотива, бележења фрагмената сопственог окружења и реалности путем фотографског медија, који је истински фокус пажње ова три уметника и који их чини блиским схватањима колектива Belgrade Raw. Ни појединачна фотографија и њена својства нису толико важни сами по себи, колико је важан начин на који је свака од њих активирана у ширем контексту поставке, која је проистекла из процеса сарадње Јелене Николић, Предрага Ђулинца и Стефана Јовановића, наменски за ову изложбу. Њен концепт диктира одлука уметника да у поставци не назначе ко је аутор које фотографије, па тензија која постоји између имена истакнутих на улазу у галерију и њиховог недостатка поред радова чини опипљивом навику да рад аутоматски везујемо за појединачно име и кроз идентитет аутора или назив који је аутор дао, изолујемо дело и издвајамо га из целине. Немогућност испуњења ове навике последица је жеље три уметника да своје радове не излажу независно једни од других, већ да их искористе као компоненте за стварање нових и јединствених фотографских целина, односно да прилику да излажу заједно схвате као прилику за колаборативни креативни процес који се одвија на позадини њиховог међусобног упознавања. У готово симболичном поступку грађења нових и заједничких фотографских целина, аутори су за почетну тачку узели обиман материјал својих личних фотографских архива, који су удружили, а затим процесом постепене селекције и елиминације сужавали док нису дошли до група од две и три фотографије или низова фотографија које су интуитивно спојили у асоцијативне целине, а сличан принцип применили су и у видео радовима. Интегралност целина проистиче из фотографија уједначених димензија које су заједно одштампане на једном формату, тако да радови физички кореспондирају једни са другима и не перципирају се као накнадно спојене засебне фотографије. На сличан начин, неомеђеност целина рамовима и диверзитет њихових облика и величина, као и различите врсте међусобних односа које оне формирају, чине да поставку доживимо као покретни и нефиксирани скуп елемената у простору галерије као пољу које не искључује могућност трансформације и креирања нових целина, аналогија и композиција.

Принцип мешања радова и потискивања значаја појединачног ауторства у други план типичан је за колектив Belgrade Raw који на својим изложбама или интернет презентацијама такође не означава ауторе појединих фотографија, што изложбу Raw Perspectives и концепт њене поставке уистину чини неком врстом вежбе или изведбе задатка, премда оних на које су се аутори самостално одлучили, без сугестије кустоса. При томе су успели да избегну баналност као очити ризик грађења асоцијативних целина и да успоставе отворену и флуидну мрежу суптилних мисаоних и визуелних токова која се може читати, сагледавати и разумевати на мноштво различитих начина, при чему поједине фотографије долазе до изражаја једнако колико и њихове међусобне аналогије. Док је сама могућност њиховог повезивања на различитим нивоима слика једног генерацијског погледа, размене и рефлексије, сам процес преображаја од појединачних фотографија личних архива до нових и јединствених заједничких целина својеврсна је метафора заједништва као мреже контактних тачака које се успостављају између сродних фрагмената независних животних токова.

Софија Миленковић је историчарка уметности. Основне и мастер студије завршила је на Филозофском факултету Универзитета у Београду (2017) и на Универзитету Париз 1 Пантеон-Сорбона (2019) уз подршку стипендије Владе Француске. Била је ангажована на неколико пројеката у сарадњи са Галеријом Рима у Београду и Спомен-збирком Павла Бељанског у Новом Саду. Сарадница је на пројекту Хронологија излагања скулптуре у Србији 1945-2000. Музеја савремене уметности Војводине. Добитница је Награде „Проф. др Катарина Амброзић“ (2017), Награде Спомен-збирке Павла Бељанског (2018) и Награде „Лазар Трифуновић“ за 2020. годину (2021).