Између плоча, самостална изложба Мике Таниле

Између плоча
Самостална изложба Мике Таниле
Кустоси: Александра Секулић, Дејан Васић
Галерија Podroom, Трг Републике 5/-I
11. март – 15. април 2021.

Каталог изложбе можете преузети овде

Самостална изложба Мике Таниле под називом „Између плоча“ пружа увид у опус радова који се сусрећу и преплићу у области истраживања визуелног и звука, од статуса и измештања медијске слике, преко опонашања медијског окружења у животу људи, његове повезаности и његове распршености. Протагониста филма „Тектонска плоча“, појединац изгубљен у вакуму између временских зона, тектонских плоча, летова и преноћишта, представља несклад између свести људи и притиска интегрисаних медијских система и брзине опсесивне продуктивности који су у сталном порасту. Простор између „плоча“, гранични простор између неистражених односа и снаге слика, покрета и звука, одјека и асоцијација, представља место на које се смешта прва самостална изложба Мике Таниле у Београду.

Жалосна песма грубих маркер кадрова уводно је дело на изложби, и оно такође пружа звук првом делу изложбеног простора. У питању је специфично дело пронађеног снимка, које даје нови контекст и нове позиције маргиналним медијским фрагментима. У делу Патент бр. 314805 такође се користе пронађени снимци и звучни материјал које је првобитно снимио Ерик Тигерштет уз помоћ свог изума, фотомагнетофона. У делу Физички прстен коришћен је снимак научног експеримента непознатог аутора, и оно оперише у правцу наше рецептивне инерције, која има способност да припише значење деконтекстуализованом визуелном материјалу сниманом без естетске намере у првом плану, али, ако се не зна његова намена, бива откривена унутрашња лепота хипнотичког визуелног плеса приказаних предмета и невидљивих елемената, као и њена тајанствена привлачност. Видео под називом Свет састоји се од поновно коришћеног медијског материјала, овога пута из дугометражног филма, и оно дестабилизује искуство гледања филма, и то тако што слику ставља у обрнут положај – као индикацију пристиска света који „пропада“. Када је реч о делима Гране и Одлагање утакмице, уз њих улазимо у поље експеримената везаних за реактивацију медјиских материјала, а медијска слика, након што јој статус, облик и функција бивају дестабилизовани, постаје развијени самостални визуелни експеримент. У последњој етапи путовања кроз дела Мике Таниле, најизазовније међу њима, Тектонска плоча, води нас кроз искуство путника, прелазећи границе временских зона, ноћи и дана, покрета и сна, што је приказано у новој наративној форми, мисли, речи и осећања који су уткани у табле са обавештењима, дигиталне поруке, распореде полазака и звучно окружење транзитних простора, авиона и неместа.

Експерименти у пољу реактивације медијских фрагмената, дестабилизација кинематографских конвенција, опонашање дисперзивне нарације интегрисаног медијског система – сва ова дела Мике Таниле доводе до преиспитивања статуса слике. Поигравање са међусобним односом између домена медијизације и чула засновано је на способности људске радозналости да преиспитује природу информација и статус слика које конструишу савремени свет. Уз искуство глобалне пандемије Ковида-19 у периоду 2020-21. године, интезивне медијизације друштвених односа и изолације, дела Мике Таниле долазе до тренутка у којем ће особе које дођу на ову изложбу више него икада раније доћи у позицију да деле са аутором његову радозналост према природи медијске слике, крчећи при томе нове стазе кроз колаж Танилиног истраживања и уметничких достигнућа.

Биографије:

Мика Танила је филмски стваралац и визуелни уметник који живи у Хелсинкију.
Његови радови излагани су на значанијим међунардоним манифестацијама, попут Бијенала савремене уметности у Венецији (2017), Тријенала у Аикију (2013), Документе (2012), Бијенала у Шангају (2006), Берлинског бијенала (2004), Манифесте (2002) и Истанбулског бијенала (2001). Самостално је излагао у Музеју модерне уметности у Еспу (2018), Музеју савремене уметности Киасма у Хелсинкију (2013-14), Музеју савремене уметности у Сент Луису (2013), Центру за савремену уметност ТЕНТ у Ротердаму (2013), Баденском савезу уметника у Карлсруеу (2008), Центру за уметност Дазибао у Монтреалу (2007) и Музеју савремене уметности Мигрос у Цириху (2005).
Танилини филмови приказани су у оквиру више међународних филмских фестивала и посебних догађаја, укључујући Међународни филмски фестивал у Торонту, Међународни филмски фестивал у Ротердаму, Међународни фестивал кратког филма у Клермон Ферану, Филмски фестивал Карлове Вари, Филмски фестивал „Поноћно сунце” у Финској, Међународни фестивал документарног филма у Копенхагену, Међународни фестивал документарног филма у Амстердаму, Међународни фестивал кратког филма у Оберхаузену, Аустријски музеј филма, Институт за савремену уметност и галерију „Вајтчапел” у Лондону.
Мика Танила добитник је награде „Арс феника” за 2015. годину.

Дејан Васић је ликовни критичар и независни кустос који живи и ради у Београду, РС, а тренутно ради као кустос програма ликовних уметности у Центру за културну деконтаминацију у Београду. Један је од уредника Бетона (културно пропагандног комплета) и активан члан Међународног удружења ликовних критичара AICA. У прошлости, био је члан Контекст колектива (2009-2013), кустоске платформе Култура сећања (2010-2014) и Радне групе Четири лица Омарске (2010-2015). Његови истраживачки и кустоски пројекти били су део јавних догађаја и изложби (одабир): Окупљање око олупине, самостална изложба Оливера Реслера (Културни центар Београда, 2020); Уметност, критика и политика (центар ЦЗКД 2017-до данас); Перформанс, перформативност и документ (Галерија СУЛУВ, Музеј савремене уметности Војводине, 2018); Четири лица Омарске (ДокуФест, Призрен 2014; Форенсис, Кућа култура света, Берлин 2014; Октобарски салон, Београд 2013; Галерија савремене умјетности, Сарајево 2013; Академија ликовних уметности у Бечу, 2013; УрбанФестивал, Загреб 2012; Центар за истраживачку архитектуру Факултета Голдсмит Лондонског универзитета, 2012; Музеј савремене уметности у Београду, 2010; Бијенале СпаПорт, Бања Лука, 2010); Култура сећања (изложбени простор Галерије Пајтнер-Лихтенфелс (ГПЛ Цонтемпорарy), Беч 2014; Галерија ПМ, ХДЛУ Загреб 2014; Медитеранеа 16, Бијенале младих уметника, Анкона 2013; Бијенале уметности, Панчево 2012; Културни центар, Шабац 2010).
У фокусу његовог интересовања је уметност као пракса критике и политике која афирмише критичко мишљење као јавно добро.

Александра Секулић је докторанд на групи Теорија уметности и медија на Факултету за медије и комуникацију.
Поседује диплому мастера у области Менаџмент у култури и културна политика на Балкану, програм Унеска, интердисциплинарне студије, Универзитет уметности у Београду и Универзитет Лимијер Лион 2. Мастер теза: „Архив као културна форма: стварање видео архива и датабаза”, ментор: проф. Милена Драгићевић-Шешић, Универзитет уметности у Београду; саветник током истраживања: Габи Вијерс, НВИМ, Амстердам; теза одбрањена у новембру 2008. године.
Дипломирала Општу књизевност и теорију књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду 2004. године.
Програмска уредница у Центру за културну деконтаминацију (ЦЗКД) у Београду од 2010. године. Учешће на пројектима и програмима од изузетног значаја: ЦЗКД Биоскоп, Ликовни програм под називом Разобличавање, Студије контекста, Пертеј/Беyонд/Преко 20 година, Ен Гарде, Авант-Гарде 20/21.
Са кустоскињом Бранком Бенчић реализовала је изложбе под називом Видео, телевизија, антиципација у Музеју савремене уметности у Београду (2013) и Музеју сувремене умјетности у Загребу (2014), МАФАФ – Невидљива историја, Поглед из Београда, ЦЗКД (2011), Слободан Шијан: Филмски летак, ЦЗКД, Београд; ММЦ ЛУКА, Пула 2012; и Тематски програм под називом Солидарност као елемент прекида на Међународном фестивалу кратког филма у Оберхаузену 2021. године.
Од 2006. године, чланица је архивске и програмске платформе под називом Медијска археологија. Продуцент је документарног филма приказаног на Јавном сервису Републике Србије: Медијска пракса омладинске културе у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.
2005-2008. – уредница програма Академског филмског центра Дома културе „Студентски град” (АФЦ ДКСГ) у Београду.
Уредница је публикација (одабрани наслови):
Perfroming the Museum (2016). Збирку есеја уредила је заједно са Душаном Грљом, а наведена публикација настала је као производ заједничког пројекта „Изведба музеја” који је реализовао Музеј савремене уметности Војводине у сарадњи са Музејем сувремене умјетности из Загреба, Галеријом ликовне уметности Корошка из Словењ Градеца и Музејем Антонио Тапиес из Барселоне.
Видеографија региона (2009), збирка есеја; Београд: ДКСГ
Медијска археологија. Деведесете (2009). Београд: ЦЗКД, ДКСГ

Насловна фотографија: Мика Танила, Тектонска плоча, 2016, 74′, © Testifilmi