Урошу Ђурићу награда Сава Шумановић за изложбу у Ликовној галерији
Извор SEEcult.org
Награда за ликовну уметност “Сава Шумановић” за 2021. годину додељена је сликару и мултимедијалном уметнику Урошу Ђурићу из Београда, на основу одлуке жирија тог признања, које су установили пре 23 године Новосадски сајам, Галерија Бел арт и Центар за визуелну културу Златно око, у жељи да афирмишу дело Шумановића (1896-1942) и подстичу развој савремених уметничких идеја на српској уметничкој сцени.
Непосредан повод за одлуку жирија да додели Ђурићу награду „Сава Шумановић“ представља његова “Последња изложба савремене уметности“, одржана током октобра и новембра 2020. године у Ликовној галерији Културног центра Београда. Ђурић том изложбом сагледава позицију појма „савремена уметност“ у амбијенту актуелних социјално-политичких односа претпостављајући да је „савремена уметност еквивалент капитализму те да ће, највероватније, одласком капитализма отићи и савремена уметност”.
“Заправо, уметник полази од чињенице да је глобално владајући систем неутралисао деловање уметности присвојивши је – баш као и све друге области свакодневног живљења, што је у супротности са изворним значењем уметничке савремености која је опстајала и функционисала само ако је била критички расположена према друштвеним збиванима, ако је сублимисала хтење заједнице и ако је имала снаге да понуди нове друштвене моделе и етичке напомене”, истакао је жири, наводећи да је Ђурић специфичним концептом „Последње изложбе савремене уметности“ презентовао бројне појединачне радове из различитих „фаза“ уметничког деловања, покушавајући да унутар властите уметности изнађе и понуди могући модел за проналажење истинског егзистенцијалног смисла. Због тога и та изложба ефикасно и ефектно наставља да промовише Ђурићеву посве индивидуалистичку и конфронтирајућу естетику; да афирмише његово неконформистичко, али потпуно осмишљено понашање у којем елементима (ван)уметничког популистичког понашања „подупире“ сериозност и пуну смисленост својих уметничких остварења.
Ђурић (1964, Београд) је, како је истакнуто у образложењу, запажено присутан на уметничкој сцени већ више од три деценије – појављује се само у предвечерје фаталних 90-их година 20. века, уочи епохалне кризе и распада Југославије. Рану афирмацију стекао је заједничким изложбеним наступима са генерацијским колегом Стеваном Маркушем. Њихова карактеристична фигуративна слика се концепцијски потпуно издвајала у тадашњим „новомодернистичким“ тенденцијама, али се ни једног тренутка није доводила у питање адекватност приступа карактеру света и духа времена тог доба.